Ova godina u gejmingu se slobodno može nazvati godinom kada su metroidvania naslovi buknuli scenom i što je najlepše, svaki ima neki svoj kvalitetan element i ne čini ga samo još jednim softverom koji se može lopatom nabacivati u silne top 50 liste po internetu. Svako od nas je čuo za Hollow Knight, Dead Cells, Guacamelee 2, a takođe smo čuli i za Souls igre. Nije stran pristup razvojnim timovima da spoje popularne žanrove u jedan i na taj način učine njihovu igru vidljivom u moru indie igara. Salt and Sanctuary je to uradio, Rain World takođe, NiOh, The Surge… i to su samo neke od najpoznatijih igara nabrojane. White Rabbit, razvojni studio koji nam je doneo Death’s Gambit je odlučio da krene istim putem sa namerom da nam poruči kako je baš njihova Souls-like, metroidvania, rogue-lite igra posebna.

Igrate u ulozi palog vojnika, Soruna, koji je nesrećno ostavio svoje kosti na bojnom polju, nemoćan protiv nepoznate sile koja ga je nadjačala. Smrt lično ga oživljava i upošljava ga kao svog agenta za prljave poslove, dajući mu besmrtnost u zamenu za njegovu dušu. Svaki put kada poginete, Smrt će vas “uzeti”, ali takođe ćete se vratiti u žive sa posebno plaćenom cenom. Pošto je igra prilično verodostojno preuzela mehaniku sakupljanja, trošenja i gubljenja valute od Souls igara, pretpostavljate šta je cena koju plaćate za sve svoje greške. Ovog puta je igra zamenila gubljenje duša za pera koja koristite za lečenje, kao i za povećanje statistika koje vam pomažu da budete što smrtonosniji i efikasniji. Čitav pristup kalkulisanju koji vam resurs treba za koju deonicu je uvek osvežavajući i menja čitav ritam vaše strategije u borbi protiv besmrtnih. Na samom početku priče vam malo toga biva jasno, a prošlost, budućnost i sadašnjost se pripoveda u kratkim scenama između vaših pogibija. Pošto ćete često ostavljati za sobom neuspehe, budite bez brige, igra vam neće ostati dužna nijednog kratkog filma.

Prvo što privlači pažnju u ovakvoj igri, još od kad je bila samo reklamirana po raznim sajmovima jeste grafika. Pixel art nikada neće zastariti, a još ako se iskoriste sitni pixeli kao u slučaju ove igre, može da se postigne mnogo, što u samom dizajnu, što u atmosferi koju igra treba da dočara. Iako je sve “uprošćeno” ovakvim pristupom, dizajnerski tim je uspeo da uradi fantastičnu stvar. Oklop, efekti i pozadine svake oblasti gde se krećete su jako detaljno ukrašeni sitnicama, a kada na to pridodamo i tečnu animaciju, neće vam biti teško da uživate čak i u repeticiji. Efekat kada poginete, kada se smrt sruči na vas i “pokosi” vašu dušu ima u sebi nešto morbidno magično, da je svaki put prosto uživanje gledajući animaciju iznova. Čitav svet odiše depresijom i misterijom koja krije u sebi razne odgovore na još raznovrsnija pitanja koja imate. Kada želite da unesete efekte tišine, beznađa i hladnoće, ubacite sneg. Ovde ima sasvim dovoljno snega da vas ubaci u stanje melanholije i oživi teskobu svaki put kada treba ponovo da prođete kroz razne oblasti. Osvetljenje proširuje tu 2D dimenziju na mnogo više, pa dok se budete prisećali gde ste sve bili, imaćete utisak da je čitav svet bio živ, ogroman i ne tako 2D. Efekat fijukanja mačeva ili kose kroz vazduh, magije koje se izbacuju i krv koja pršti na sve strane su prezadovoljavajući i imaju učinak kakav bi svaki igrač metroidvanie poželeo – dajte još.

Kada isprva čujete da je nešto Souls-like ali u 2D, pomislite kako je nemoguće produbiti igrivost do mere u kojoj su produbili prethodnici koji su služili kao uzor ovom naslovu. Death’s Gambit je upravo uradio ono čega se retko ko prihvatao – omogućio nam je da igra bude teška i u 2D okruženju. Imate na raspolaganju svoje atribute, health skalu, i najbitnijeg člana interfejsa, stamina skalu. Ona se naravno, troši pri svakom zamahu, kortljanju, skakanju i ispucavanju strela iz luka. Vrlo brzo se istroši i potrebno je debelo kalkulisanje gde šta primeniti, koliko puta zamahnuti a ostaviti prostora i da se pobegne. Jako često će vam se desiti da nećete imati vremena da izvedete sve akrobacije koje ste zamislili, jer je efekat težine tu, možda čak i previše. Lično, nikada mi stamine nije bilo dovoljno i uvek sam želeo da skala bude što veća. Sve naravno zavisi i od vašeg stila igranja. Ako ste dovoljno samouvereni i strateški orijentisani, možete istrošiti celu skalu na jedan masivni udarac od kog se trese čitava soba, a možete i da budete brzopotezni brzi ratnik koji bodežima nanosi sitne, ali otrovne i ubojite rane. Nekada je dovoljno potrčati i imati sreće da neprijateljski potez nije na toj strani ekrana.

Borbe mogu biti dugačke i naporne, naročito što vaši napadi mogu da vas umore prebrzo, a neprijatelji su posle serije napada sposobni da istrče maraton. Bossevi su, kojih ima sasvim dovoljno, na kreativan način ubačeni u taj deo platformisanja i borbe. Jesu brzi, jesu nepredvidivi, ali isto tako se sa vremena na vreme ostavljaju očigledni prostori za napad. Projektili koje izbacuju su često najavljeni, obeleženi gde će da udare i na taj način se ostavlja nekoliko trenutaka za planiranje gde ćete biti i šta ćete uraditi. Borbe sa njima su zabavne, frustrirajuće i jako retko nefer prema vama. Svaka pogibija uistinu jeste vaša greška, i svaki naredni pokušaj je sve bolji i uzbudljiviji. Kada vas poraze, igra vam ne oduzima sve. Pera svakako čekaju da budu ponovo pokupljena, ali u zavisnosti koliko ste oštetili bossa, toliko vam se oduzima i Hope (Nade), sitnije valute koja se koristi za unapređivanje vas samih, kao i nabavke bolje opreme i oružja. Što ste bolji borac, to manje kaskate u svakom narednom pokušaju.

U igri ćete se s vremena na vreme vraćati u centralnu oblast, oblast u kojoj ste jedino sigurni i gde se nalaze koliko-toliko prijateljska lica. Sva stvorenja koja oslobodite tokom svoje avanture će se tu stvoriti i čekaće vas da vam se oduže za uslugu, uz naravno, malu nadoknadu. Unapređivaćete statistiku na oltarima trošeći Nadu, tako ćete jačati sebe, a kod prodavaca ćete kupovati pera, sitnice koje vam dižu određene atribute i naravno, oružja. Ako kod nekog Bossa ne pali jedna taktika, svakako možete kupiti nova oružja i pokušati drugačije pristupe. Nekada su bodeži dovoljni, nekada mač, a nekada plan zavržava i čekić veći duplo od vas. RPG elementi su samo u ovom intenzitetu prisutni, sve ostalo ostaje na vama.

Veliku ulogu u igri preuzima zvuk, a ovde je, za mene, izneo čitavu prezentaciju na viši nivo od prosečnog. Svaka scena gde razmenjujete mišljenja sa ostalim likovima iz sveta je propraćena glasovnom glumom koja je odlična. Statične slike sagovornika su sasvim dovoljne, jer odličnu atmosferu donose glumci iza njih. Možete osetiti zlobu, fanatizam ili prezir, i razgovori nisu dosadni da samo želite da udarate dugme da bi što brže prošla konverzacija i da biste vi mogli da nastavite sa avanturom. U nekim borbama sa bossevima čak možete i da razumete njihove motive, želje i patnje. Atmosfera pri borbi je haotična, nemoguće je čuti sopstvene misli i samo je jedno bitno – da se što pre završi, da izađete kao pobednik i da odmorite sva čula.

Death’s Gambit je igra koja je ambiciozno krenula u svet 2D platformera sa Souls atmosferom i izvedbom. U mnogim navratima uspeva da se nosi sa time, a u nekim baš i ne. Kretanje, borbe i čitavu interakciju sa svetom je potrebno još polirati, ali priča, njeno iznošenje i proživljavanje stvorenog sveta je na mestu, kvalitetno i dobro odrađeno. Platformisanje i istraživanje, iako ne previše utegnuto, nakon nekoliko pokušaja vas dovodi do zadovoljavajuće nagrade, a borbi je najpametnije pristupiti strateški i smireno.

  • 7/10
    Death'S Gambit (PS4) - 7/10
7/10

Finalni utisci:

Ako budete imali volje i želje da date igri šansu i da joj dozvolite da vas lagano uvuče u svoj svet, provešćete se brutalno i nezaboravno, baš onako kako se očekuje od igre ovakvog žanra.