Deadly Premonition, igra za koju većina vas nikada nije čula. Iskreno, ako ste pratili gaming scenu samo za blockbustere davne 2010 godine, nije ni čudo što ste ovo preskočili. Na papiru je igra bila apsolutno užasna, od performansi, preko priče koja nije imala smisla, do likova koji su, na prvi pogled, dijabolični u svakom pogledu. Igra jednostavno, nije bila igra, već kompletan smetlarnik što bi neko rekao, od početka pa do kraja. Sve je to na prvi pogled, ali znate onu, ne sudite knjizi po koricama.

Igra koja je izašla pre skoro tačno 10 godina je imala ogromnih problema, bila totalno neprimetna dugi niz godina, dok ljudi iz dosade nisu počeli da je igraju, a onda se desilo, jedno malo čudo. Svi koji su igrali igru, koji su ušli u ovaj svet „Smrtonosnog Predosećanja“ su shvatili o kakvom remek delu se radi. Vremenom, igra je postala apsolutni „cult classic“. Igra je miksovala horror elemente, sa open world sistemom i detektivsko istraživanje, sve to sa dešavanjem u gradiću Greendale. Glavni junak je bio Francis York Morgan, mladi FBI detektiv koji, rekli bi slobodno, ima split-personality poremećaj, ili makar šizofreniju, jer apsolutno svaki problem rešava sa svojim imaginarnim prijateljem Zachom. Da, FBI profiler sa poprilično poremećenom psihom… Igra je takođe bila inspirisana Twin Peaks serijom, preko uvrnute priče, monologa, dijaloga do likova koje srećete, upoznajete i koji vam pomažu u rešavanju slučajeva. Ipak, ta uvrnutost se naravno širila mnogo više, tako da u toku igranja biste imali one trenutke kada bi pomislili, „ovo je toliko glupo i besmisleno da je neverovatno zabavno i dobro!“.  Svako ko je izdržao apsolutno celu igru je na kraju shvatio koliko je ustvari ovaj naslov jedno neverovatno ostvarenje, koliko je podcenjeno u modernoj industriji igara i koliko vredi da se priča o njemu, diskutuje, pa čak i slavi. Na žalost, toliki mali broj igrača je odigrao ovu igru da prosto niste mogli čak i na stranim forumima da nađete nekolicinu ljudi sa kojima bi delili neverovatne priče iz ove igre, fantastične monologe i situacije kroz koje York prolazi, i tako dalje.

Zbog ne tako dobrog komercijalnog uspeha, niko nije ni mogao da zamisli da bi se napravio nastavak ove igre, za bilo koju platformu. Ipak, prošle godine totalno iz vedra neba je izašao Deadly Premonition: Origins, za Nintendo Switch i najavljen je ujedno Deadly Premonition 2: A Blessing in Disguise, punokrvni nastavak ovog remek dela! Internet je odmah poludeo, jer pored svih problema i uvrnutosti koje su okruživale ovaj naslov, apsolutno niko nije mogao da poveruje u ono šta ćuje i šta nas čeka. Posle više od šest meseci čekanja, Deadly Premonition 2 je napokon tu, a mi smo imali tu čast da vam spremimo rani opis ove… jednako čudne igre kao i prvi deo ovog već serijala.

Deadly Premonition 2 je miks nastavka i prequela u jednom. Deo priče se dešava u sadašnjosti gde preuzimate ulogu FBI agenta Aaliyah Davis i druga strana igre, gde ste u ulozi, pa možda i najjedinstvenijeg i najzanimljivijeg lika u igračkoj industriji, Francis York Morgana. Dešavanja se račvaju u apsolutno svakom pogledu, a na vama je da prepletete prošlost i budućnost kako bi rešili naizgled rešen slučaj star 14 godina. Sam početak je poprilično veliki spoiler, te se nećemo mnogo baviti time, već ćemo skočiti u kožu Francis York Morgana i njegovog fascinantnog putovanja da odgleda Cat People film poznatog reditelja Paul Schradera .

Film koji je toliko fascinirao Yorka, da je on odlučio da ode do Luizijane, u New Orleans kako bi video odakle je ovo remek delo i nastalo. Kako to obično biva sa Yorkom i njegovim putovanjima, napravio je kratku pauzu u Le Carre, gradiću nadomak New Orleansa. Tu misterija počinje, dok York uživa u doručku i ćaska sa kuvarom pod imenom David Jawara. Nekoliko dana pre njegovog dolaska se desilo užasno okultno ubistvo unuke jednog od najmoćnijih ljudi u gradu, ili bolje rećeno, naslednicom čoveka koji je praktično stvorio grad. Samo iz prvog dijaloga koji York ima sa Jawarom možete videti o kakvom se gemu ovde radi, način na koji York povezuje informacije i dolazi do istih, kao i njegova totalna opuštenost o pominjanju svoje dvostruke ličnosti Zacha sa kojim je stalno u dijalogu i sa kojim na glas komentariše konverzaciju koju trenutno ima sa bilo kim. Njihovo „intelektualno prepucvanje“ i forsiranje Yorka o priči o pop kulturi je prosto fascinantno, kao i njegova priča zašto je ostao duže u gradu.

Samo u prvih desetak minuta možete videti koliko je York ustvari kompleksan lik u ovoj igri, a pored toga, koliko je fantastično napisan u svakom mogućem pogledu. Jeff Kramer, VA koji je davao glas i u prvom delu se vratio da reprizira svoju ulogu i apsolutno je pokidao u tome. Voice Acting u ovoj igri, ne samo glavnog lika, već apsolutno svih osoba koje srećete je prosto fantastičan. U igri koja se dosta oslanja na priču, razvoju iste i karaktere oko nje, ovo je prosto neophodno, da vas zadrži, uvuče i stvori iluziju da ste vi deo tog uvrnutog sveta.

Na samom početku ćete se sretati sa uvrnuto napisanim likovima i totalno abstraktnim stvarima koje oni rade. David Jawara, kuvar kojeg smo namerno napomenuli je ujedno i menadžer hotela u kojem York odseda. Ali to nije njegov brat blizanac, nije ni poremećaj dvostruke ličnosti, već rad pravog profesionalaca! – kako bi York rekao. Većina karaktera ima nekoliko „uloga“ u ovoj igri i svaki od njih je napisan kao za drugog lika u svakom smislu. Kako napredujete u igri, upoznaćete šerifa ovog malog grada, Melvin Woods, koji pored tog posla i te ličnosti, radi i kao prodavac sladoleda u svom kamionetu. Le Carre je prepun ovakvih likova, koji će vas nasmejati, oduševiti i pokazati koliko je razvoj likova, dijalog i sve što ide uz to bitan za jednu igru ovog tipa.

Većina likova koje srećete će vam davati i sporedne misije koje možete da završavate kako bi zaradili dodatno para, nalazili materijale od kojih ćete praviti voodoo amajlije, da voodoo amajlije koje će vam davati određene bonuse u napucavanju neprijatelja, veća stamina i tako dalje. Ipak, koliko likovi bili zanimljivi, većina misija se svodi na trčkaranje oko grada i ubijanje svojih „strašnih“ protivnika preko dana, a to su veverice i psi većim delom vremena.

Grad nije isti danju i noću, jer kada padne mrak, demonska bića počinju da izlaze i oni postaju Yorkovi glavni neprijatelji. York može i da bira da prespava noć i nastavi svoju avanturu preko dana, ali igranje u toku noći donosi neki određeni šarm, a i bitan je za napredovanje u priči. Moramo napomenuti i da grad „živi“ kao i svi stanovnici istog. Nebitno šta vi radite u njemu, svi imaju svoje rutine i obaveze. Prodavnice su otvorene u određenim satima u toku dana kao i mesta od interesa za vaš napredak. Ovo se isto odnosi i na neke misije koje morate da završite, jer par njih morate ispuniti u određenom vremenskom intervalu u toku dana, ili noći.

Pored glavne misterije koje morate rešiti, sporednih misija, tu su i aktivnosti u kojima York može učestvovati, ili bolje rečeno, zabaviti se između misija. Sam taj trenutak, kada York uzme da igra žabice u obližnjem jezeru, pre nego što nastavi svoju potragu za ubistvom mlade devojke, taj totalno bespotrebni momenat, je prosto fantastičan, kao i njegov jednostrani dijalog sa Zach personom u njegovoj glavi. Ti trenuci čine igru čarobnom, nestvarnom i neverovatno glupom ali istovremeno i zanimljivom. York će uvek imati da kaže nešto Zachu, da ga pita za njegovo neverbalno odobrenje ili o mišljenju, koje inače neće dobiti, o stvari, dešavanju ili liku sa kojim vodi dijalog. Pored bacanja žabice u jezercetu, York će moći da igra kuglanje, vožnja rekom i vožnja skejta.

Sećate se da smo pričali o razlogu koji je ostao u ovom malom gradu? Čim je York ušao u grad, prijavio se u hotelu, ostavio kola na parkingu, neko mu je ukrao njegov novi električni hibrid i zamenio ga… skejtboardom. Tako da je skejt vaše glavno prevozno sretstvo po ovom gradu. Vremenom ćete otključati i Fast Travel, ali njegovo korišćenje će skoro uvek kažnjavati igrača spawnovanjem neprijatelja odmah nakon njega, čim se igra učita. Ti trenuci, i razlozi zbog čega se neka dešavanja u gradu jednostavno… dešavaju su prosto, bizarni u najbolju ruku. Ipak, voženja skejta ima svoju draž, koja je poprilično uništena zbog totalno nelogičnog preglasnog zvuka okretanja točkovima, ali možda je to isto namerno urađeno kao i mnoge druge stvari koje ćemo ubrzo pomenuti. Još jedan zanimljiv trenutak je Yorkovo pevušanje pesmice koja je tu još iz prvog dela, za sve one koji su odigrali keca će ovo biti „a nice touch“, dok će novim igračima, ako se uopšte odluče da igraju ovu krajnje čudnu igru, ući pod kožu.

Samo razvijanje priče, grad u kome se nalazite kao i likovi koje susrećete dok rešavate ovaj misteriozni zločin, su dosta manji u svakom pogledu u odnosu na prvi deo igre. Greenvale je jednostavno bio veći grad, možda prazniji u trenucima, ali York je mogao da se vozi autom, pevuši svoju pesmicu i donosi bolesne zaključke. Možda je i to jedan od razloga zbog čega je skejt ubačen kao glavno prevozno sretstvo, ili možda to što doprinosi već velikoj uvrnutosti ove igre. Rekli smo da je kec nekako inspirisan Twin Peaks serijom, kako po razvoju likova, tako i po okruženju, dok je dvojka više miks toga i True Detective serije ili makar prvog dela prve sezone. Šta to uopšte znači za igru ovog tipa? Kec je bio poprilično nastrojen horror elementima u mnogim trenucima, igra jeste bila neka vrsta survival horrora. Ovde taj horror elemenat je izbačen, okej možda ne totalno, ali dosta više nego što smo mislili da će biti. Više se oslanja na tu sablasnu atmosferu, na pripovedanju priče na taj Deadly Premonition uvrnuti način. Kada analizirate mesto zločina, igra će vas prebaciti u prvom licu gde ćete moći da ispitate sve dokaze koji su oko vas, kasnije ih i povezujete kako bi rešili slučaj. Dok ste napolju, York će moći da koristi svoj detektivski pogled kako bi tražio nove tragove za rešavanje svoje misije. Taj pogled se „troši“ ali i regeneriše vremenom, ipak u trenucima je bitno da balansirate njegovo korišćenje ukoliko mislite da će vam biti potreban kasnije.

Sada da popričamo o problemima iliti „autentičnosti“ i „vernosti prikazivanja“ ovog serijala i na ovoj platformi. Jedan od problema keca su bile užasni tehnički nedostaci. Igra je jednostavno izgledala loše, radila još gore. Nije dobila nikakav patch niti poboljšanje na prošloj generaciji konzole, i tako je jednostavno obitovala. Ti tehnički nedostaci su postali prepoznatljivi znak ovog serijala, deo tog čudnog šarma. Swery, game designer koji stoji iza igre je poznat po clunky igrama, naslovima u kojima karaktere strašno teško kontrolišete i koje jednostavno imaju probleme u toku izvođenja. Tako da sve mane su prepisane baš tome, autentičnosti njegovog dela. Ipak, kako su godine prolazile, Swery je izbacio dve igre koje su odlično funkcionisale i nekako dale do znanja da pokočenost ne mora da bude i znak autentičnosti, tu mislimo na D4 (Dark Dreams Don’t Die) i The Missing.

Fascinantna činjenica je da su ti tehnički problemi prenešeni i u dvojci, i to na najgori mogući način. Igra jednostavno, užasno radi, apsolutno užasno u svakom pogledu. Toliko bez razloga užasno da mislimo da je to namerno ubačeno da bi podsetilo igrače da ipak igraju Deadly Premonition. Igra ima dinamični fps, tako da u zatvorenim prostorijama može da dostigne magičnu brojku od 60 frejmova po sekundi, dok na otvoreno se, praktično raspada. 10-20 frejmova u vrh glave, kada se vozi skejt, što i pravi problem ovoj poprilično zabavnoj aktivnosti, pogotovo uzevši u obzir da ćete kasnije učiti da radite trikove sa njim. Napucavanje je bolje odrađeno nego u prvom delu, ali je isto skoro pa nepodnošljivo zbog užasnog FPS-a, ali čudna stvar je, da je čak i tako, nekako zabavan. Neprijatelji nisu inspirativni, jer imamo samo nekoliko vrste, ali ono dobro služi svrsi, tako da je to najbitnije za ovakav naslov.

 

Deadly Premonition 2: A Blessing in Disguise (Nintendo Switch)
  • 8/10
    EmuGlx Score - 8/10
8/10

Finalni utisci:

Kada podvučemo crtu ispod svega, Deadly Premonition 2: A Blessing In Disguise je jedna jedinstvena, uvrnuta, dijabolična igra u apsolutno svakom pogledu. Igra koju neće razumeti ni jedan novi igrač, ali možda ne mora, jer je ovo naslov kojem se niko nije nadao, ali fanovi prvog dela željno iščekivali. Njegovim izbacivanjem se desilo nešto neverovatno, i svako ko je voleo prvi deo, će uživati u njemu. Na kraju krajeva, igra je upravo i pravljena za šačiću tih ljudi i možemo slobodno reći, nikoga više. Kada bolje razmislimo, možda je tako i najbolje – da ovo remek delo ostane u srcima onih koji su disali i živeli za prvi deo.