Call of Cthulhu (2018)

Edvard Pirs, detektiv alkoholičar i istraumirani veteran Prvog Svetskog Rata, dolazi u kitolovački gradić šarmantnog imena Darkwater. Pokušava da sazna istinu iza smrti ćerke bogatog biznismena i njene porodice, ali i da otkrije izvor košmara koji ga proganjaju i teraju da poseti Darkwater. Fanovi Lovecraft-a verovatno već misle da je ovo još jedna iteracija The Shadows Over Innsmouth priče. No srećom, zaplet CoC-a ima sopstveni prilaz Cthulhu Mythos-u koji verno dočarava Lovecraft-ovsku atmosferu bez da direktno kopira jedan od njegovih klasika.

Call of Cthulhu se reklamira kao adaptacija istoimene tabletop roleplay igre. Navodno se radi o avanturi, ali nedostatak bilo kakvih izazovnih zagonetki i inventara, kao i (kako igra odmiče) sve veće insistiranje na skriptovanim sekvencama, ipak stavljaju CoC u žanr walking simulatora. I poput pravog walking sim-a, CoC redovno flertuje sa mehanikama drugih žanrova bez da im se posveti. Tako igra u nekim delovima postaje razvodnjeni Outlast, a u drugom se pretvara u veoma prost FPS.

Tu je i rudimentarni RPG sistem koji vam omogućava da budžite karakteristike tipa snage i obijanja brava, ali one nemaju efekat na centralnu radnju. Sanity meter – koji meri koliko je Pirs poludeo od silnih užasa kojima je izložen – potpuno je beskoristan, jer će vas radnja u jednom trenutku svakako gurnuti u ludilo bez obzira šta vi radili pre toga. Izbori koje napravite takođe nemaju težinu. Recimo, imao sam izbor da poštedim život jednog lika, kao i da biram koga od dva druga lika ću spasiti. Ni jedno ni drugo nije imalo uticaj na dalji razvoj situacije. Nisam čak ni udostojen post-credits tekstom koji mi otkriva šta se kasnije desilo sa tim ljudima.

I pored svega toga, priča i atmosfera su kvalitetni, a povremene varijacije u mehanikama razmrdavaju gejmplej taman dovoljno da zadrže igračevu pažnju. Nažalost, grafika je vidno zastarela. Krnjave teksture i nisu toliko strašne, ali bizarne facijalne ekspresije nekih likova aktivno kvare imerziju. Osrednja glasovna gluma je dodatno oštećena nedostatkom lip sync-a. Developeri navodno rade na patchu koji će to ispraviti, ali čudno je da je tako očiglednom problemu uopšte dopušteno da ugleda svetlost dana.

Dodajte i to da se igra pređe za nekih 8 sati, i javlja se zaključak da su se Cyanide Studios i Focus Home Interactive malo precenili kada su odlučili da CoC košta zdravih 45€.

No i pored tehničkih nedostataka i pojednostavljenih mehanika, Call of Cthulhu je zabavan horor naslov veran izvornom materijalu. Dostupan je na svim velikim platformama, a četiri različita kraja i skriveni predmeti kao što su okultne knjige (koje vam otključavaju dodatne opcije u dijalozima) igri daju kakav-takav replayability. Dok god CoC-u priđete kao interaktivnom filmu, lepo ćete se provesti. Nažalost, ako tražite ozbiljan survival horor izazov, ili želite da se uhvatite u koštac sa kompleksnim zagonetkama, Call of Cthulhu neće imati šta da vam pruži.