Još jedan 2D side scrolling naslov iz nekog takozvanog Metroidvania podžanra sigurno nije neko iznenađenje, s’ obzirom da ih mesečno dolazi nekoliko komada. Problem u ovakvim igrama je napraviti nešto slično kao u prošlosti ali ponovo, originalno i novo, zanimljivo i catchy, nešto šta će zadržati igrače satima pored konzole ili kompa dok ne završe. Blasphemous je možda jedna od takvih igara, kažemo možda, jer toliko čudnih osećanja se razvija u nama dok je igramo, da je to nešto neverovatno. Igra je jednostavno, genijalno čudna sa skoro savršenom gameplay mehanikom u prelepom 2D okruženju.

Najveći problem 2D platformskih akcionih igara što bezuspešno pokušavaju da stvore nešto u 2019. godini što je odlično funkcionisalo i postojalo pre jedno 20tak godina. Upravo zbog toga, većina igara jednostavno ne uspe da ostavi igrače oduševljene, naprave neko prolazno iskustvo koje jednostavno nije uverljivo i većim delom vremena, dosadno. Još gori momentat je bio kada se ”pixel art” na žalost, vratio u modu, te je svaka 2D igra odjednom postala pixelized. Naravno uvek postoje izuzetci koji su odlično odrađivali posao i donosili nam nešto ipak neviđeno do sada, iako je od otkrivanja te ”tehnologije” prošlo više od 20 godina. Mislim razumite, nije to poseban umetnički pravac, to je jednostavno u to vreme, nedostatak resursa za prikazivanje nečeg mnogo boljeg (plus CRT filter!).

Upravo zbog tog razloga, većina razvojnih timova i umetnika nikako da shvati da treba ubaciti nešto nesvakidašnje u naslovima, neviđeno do sada, kako bi taj naslov ostao urezan u sećanju igrača, kako bi mu se vraćali iznova i iznova jer pre svega izgleda toliko dobro i neverovatno čak i za tu ”pixel art” tehniku. Pisemo u nedogled o tehnologijama sa jednim dobrim razlogom, jer Blasphemous je upravo sve to šta je falilo industriji na tom nekom dubljem nivou, neka mala revolucija pixel art evolucije, ako se možemo tako izraziti. Usavršavanje starog načina rada i prilagođavanje novim standardima, možda je to najbolji način kako bi mogli da opišemo ovu igru sa tehničke strane, pa kada smo već baš počeli sa tehničke strane, onda ćemo i nastaviti.

Blasphemous je 2D side scrolling akciona igra u podžarnu metroidvanie, ako bi smeli tako da je kategorizujemo. Ogromna mapa koja je povezana na apsolutno sve načine, a na vama je da otkrijete gde je potebno ići, šta uraditi da bi otvorili drugi deo mape, ili gde se krije ”ključ” za otvaranje vrata koja vode do save pointa, jedinog vama poznatog u datom trenutku. Vi ste u ulozi Petient One, jedinog preživelog borca svog bratstva i na vama je da ”uništite” kletvu i kugu, The Great Miracle, koja je bačena na vaš svet. Skoro svi su umrli ili poginuli o strašne kuge, preživeli se bore za opstanak dok izvitopereni i izopačeni ”mutanti” koriste apsolutni haos u ovom jako sablasnom svetu inspirican španskim vremenom iz doba uništavanja evrope kugom i straom. U tim trenutima, svi su se okretali Bogu, nečemu duhovnom kako bi im pomoglo u trenucima bede i panje, tražili oproštaje svojih grehova i način da započnu svoj život ispočetka, što se naravno, nikada nije desilo.

Pixel art je ovde pravo ozveženje, jer ne samo da igra izgleda prelepo, već i neverovatno u trenucima, najviše zbog toga što se razvojni tim ustvari potrudio da ovo izgleda ”živo i zanimljivo” za razliku od statičnih 2D pixelized igara koje svakodnevno uskaču na Steam platformi i konzolama. Kada igrate igru, imaćete osećaj da svaki pixel diše, ma koliko bilo ”blocky” u nekim trenucima, sve odiše životom što je totalna kontradiktornost dešavanjima u igri, jer priča ima jako tamnu, anksioznu stranu punu tuge, krivice i duboke depresije. Ipak, to nije ”inspirisalo” razvojni tim da napravi statičnu igru, tmurnu kao i događaji koji se opisuju u njoj, već je poradio na tome da ona izgleda baš što življe. Preko animacija neprijatelja, preko zamahivanja mačem vašeg glavnog lika dok jeziva trzanja u boss fajtovima, sve izgleda magično u apsolutno svakom momentu. Nekada vam dođe da samo šetate nivoima i divite se svemu šta je u igri ubačeno, što sa jedne strane izgleda tako jednsotavno, ali sa druge tako kompleksno, živopisno, jezivo i sablasno.

Ovom doživljaju doprinosi i način dizajna i napretka u igri. Ukoliko vam jedan deo mape bude težak, možete se vratiti i posvetiti drugom, dok ne nađete druge skillove i magije koje možete koristiti, dok praktično ne postanete jači i ubojitiji. Prei-Dieus, mesta na kojima možete sačuvati vaš napredak, nisu toliko česta i upravo zbog toga vas igra tera da budete strpljivi i pažljivi na svakom koraku. Nedostatak mape možda je jedna od mana, ali sa druge strane, jasno se vidi da su ljudi iz The Game Kitchena želeli da nateraju igrače da osete ”regije” u kojima se nalaze, zapamte ih vizuelnim detaljima, da uđu u svet i pokušavaju da ga razumeju na neki način. Ovaj način orjentisanja je mač sa dve oštrice u svakom mogućem smislu, jer koliko god postoje igrači koji žele da upiju apsolutno svaki detalj u igri, toliko pa čak možda i više ima onih koji žele da se opuste i ”uživaju” u naslovu koliko je god to moguće.

Taj deo sa ”uživanjem” je jako diskutabilna stvar ovde. Igra vas vuče da igrate, tera vas da nastavite i vidite šta je na sledećem ekranu, da li je još jedan boss iza sledećeg scrolla. Sa druge strane, zanimljivo je to da kako vas igra vuče da igrate dalje, da ne pretajete, tako stvara osećaj anksioznosti u vama jer znate da baš na tom sledećem ekranu možda poginete. Taj ”idi mi dođi mi” sistem je koliko dobar toliko i loš, jer u trenucima, igra vas ispuni onim ”teškim” osećajem da niste sigurni da li možete da nastavite, zbog apsolutno cele, depresivne, grešne, tužne atmosfere u igri u kombinaciji sa ne tako lakom gameplay mehanikom. Podsvesno vas tera da razmišljate o tematici koju ona obrađuje, o toj nemoći i užasno teškim trenucima. Sada možda se neko poistoveti sa stvarima koje igra projektuje na igrača i sve mu bude zanimljivo, dok će drugima igra definitivno biti, pa jednostavno teška za igranje.

Jedan od elemenata koji vaš vuče nazad igri iliti koji vam ne da mira niti vas pušta da pretanete da igrate Blasphemous je gameplay mehanika. Dve stvari su vam definitivno potrebne za ovaj naslov, skill koji ćete steći vremenom i strpljenje. Mnogi opisuju ovu igru kao 2D Dark Souls, i da, ima sličnosti, ali ne možemo reći da je 2D kopija ove megapopularne igre. Postoje slični elementi, kao što je Parry i Dodge kao i pravovremeno kretanje ka protivniku, ali sama mehanika se više oslanja na agilnost vaših prstiju i planiranje sledećeg napada. Ovo nije obična Hack & Slash igra jer u svakom trenutku osećate težinu oružja koje nosite. Isto tako, seckanje neprijatelja baš zbog toga čini toliko zadovoljstvo. Svaki udarac posle određenog vremena deluje izgrađeno i zasluženo sa vaše strane, pogotovo posle jaki, smrtonosni hici posle uspešnog Parry poteza. Za Parry nije vam potreban ultra precizan tajming, već ćete u svakom trenutku imati lufta, toliko da možete da odreagujete na vreme, odbranite se i otfikarite nekome telo na dva dela. Već smo pomenuli u nekoliko navrata, najveći i najimpresivnije bitke su definitivno Boss Fights, ne samo sa vizuelne strane već i sa strane mehanike i šta vam je sve potrebno kako bi ih porazili. Ove borbe će kombinovati sve šta ste ”uvežbavali” na običnim neprijateljima i tražiti od vas veće strpljenje i pažnju, kao i pronalaženje slabih tačaka kako bi porazili neprijatejla često i do nekoliko puta većeg od vas.

Blasphemous (Nintendo Switch)
  • 8.5/10
    EmuGlx Score - 8.5/10
8.5/10

Finalni utisci:

Blasphemous je jedna od boljih Metroidvania. Kombinacija odličnog pixel arta sa divnim sablasnim svetom i perfektnom gaming mehanikom je stavlja rame uz rame sa jednim od najboljih naslova u ovom podržanru u proteklih nekoliko godina. Svaka od tih igra, Hollow Knight, Dead Cells, Valfaris, ima svoju priču, viziju i način predstavljanja ovog podžanra koji je ponovo u jeku popularnosti, ali možemo slobodno reći da Blasphemous možda najuverljivije prenosi tu atmosferu na igrača vodeći ga od početka do kraja kroz jednu depresivan, razvijen i divan svet.