Upoznajte Starozavetnog kralja Amrafela. Dotični gospodin nedavno se obreo u Paklu zajedno sa gomilom svojih sledbenika. Zgađen smradom i nedoličnim ponašanjem meštana, Amrafel odlučuje da se vrati u svet živih. To je naravno lakše reći nego učiniti. Jedina osoba koja može da mu pokaže put je niko drugi do menadžerka Pakla i Luciferova ljuba, dama starog kova poznata kao Crvena Boginja. Zašto je Amrafel završio u Paklu? Hoće li uspeti da se iz njega iskobelja? Da li mu Crvena Boginja zaista pomaže ili je to samo još jedna od njenih sadističkih igara? Hoće li u Paklu naići na Sinana?

Prvenac indi developera Madmind Studios, Agony, odgovoriće vam na (skoro) sva ova pitanja. Radi se o survival horor naslovu u stilu Outlast-a, SOMA-e, i Remothered-a, koji igrača stavlja u ulogu bespomoćnog protagoniste suočenog sa daleko snažnijim karakondžulama. Kompletna igra je smeštena u Paklu, a pažnju javnosti privukla je još kada se prvi put pojavila na kickstarteru i prikazala verziju Pakla od koje bi Hijeronimus Boš i Dante Aligijeri imali noćne more. Jasno je bilo da će Agony silovati granice prihvatljivog. Neizvesno je bilo samo hoće li na tom polju nadmašiti Outlast 2.

Prvo što ćete primetiti kada započnete kampanju jeste fenomenalan izgled samog Pakla. Agony je prepun jezivih pejzaža od kojih zastaje dah, a lokacije su načičkane detaljima i pažljivo kadrirane da vas obore s nogu. Demoni koji obitavaju u ovom grozomornom svetu izgledaju odlično, a debeli filteri jačaju surealnu atmosferu. Nažalost, modelima ljudi nije pruženo toliko pažnje, pa izgledaju blago nedovršeno. Tu je i problem osvetljenja, iliti njegovog manjka, zbog čega ćete morati da se bakćete sa grafičkim podešavanjima dok ne pogodite zlatnu sredinu između izgleda igre i vaše sposobnosti da vidite kuda idete.

Na polju gejmpleja, Agony stavlja sopstveni pečat na konvencije žanra. Pored uobičajenog šunjanja, skrivanja, upotrebe diverzija, i rešavanja zagonetki, Amrafel ima moć posedanja drugih bića. Isprva, on može da preuzima samo ljudska tela, ali kako priča odmiče on postaje dovoljno moćan da privremeno posedne i demone. Demonska tela služe za borbu, lomljenje zidova, i opšte fizikalisanje, dok ljudska rešavaju zagonetke, skupljaju predmete, i vode se parolom ,,um caruje.” Kada pogine, Amrafel prelazi u nekorporealnu formu tokom koje ima ograničeno vreme da nađe novo telo. Smrt je dakle sastavni deo gejmpleja, ali i nešto što morate da unapred planirate da ne bi ostali bez ,,domaćina.”

Osim priče koja ima 7 različitih krajeva i bezbroj skrivenih spisa, statua, slika, i drugih collectables-a, Agony nudi i dva dodatna moda. Agony Mode vas stavlja u proceduralno generisane lavirinte (čineći svaku novu partiju drukčijom) u kojima je cilj puko preživljavanje, dok u prezabavnom Succubus Mode-u igrate kampanju ne kao ranjivi Amrafel, već kao moćni (i krajnje obnaženi) sukubus. Osim što iz korena menja gejmplej, Succubus Mode sadrži jedinstvene lokacije i sopstveni zaplet, a otključava se automatski pošto pređete igru.

Agony je dobio dosta kritike zbog cenzure kroz koju je prošao pre objavljivanja. Developeri tvrde da su se na taj korak odlučili jer igra u suprotnom ne bi mogla biti objavljena. E sad, možda su kritike zaslužene. Možda je konačni proizvod zaista smekšan u odnosu na demo koji je izašao prošle godine. Ali i ova ,,smekšana” verzija – osim bogate ponude raščerečenih telesa, brutalnog nasilja, i satanističkih prizora – sadrži golotinju, razapete i/ili obešene bebe, bebe koje jedan fin čiča koristi umesto maltera, zubate vagine, jabuke sa usminama, ljude realistično nabijene na kolčeve (kolce?), gubavce u poodmaklom stadiumu, scene seksa, krvave, blatnjave, zaražene i u izmet umočene genitalije, i još pregršt drugih divota. Ako su ovakve stvari ostale u igri, šta je uopšte uklonjeno? Da li su ti cenzurisani užasi toliko ključni za opšti ugođaj, da igra bez njih zavređuje negativnu recenziju? Budimo realni, Agony je više nego ispunio očekivanja na polju surove odvratnosti. I da, definitivno je svrgnuo Outlast 2 sa trona.

Trenutna verzija je prilično bagovita. Trepereće teksture, v-sync koji u pojedinim lokacijama ograničava framerate na 30 fps, i demoni koji ,,lebde” pola metra iznad zemlje nešto su sa čime ćete se verovatno susresti. Tu je i debilan raspored opcija koji vam ne dozvoljava da modifikujete ključne stvari poput težine i gamma settings-a iz igre, već to morate da učinite iz glavnog menija. Cutscene-ovi ne mogu da se preskoče, što u izazovnijim delovima igre vrlo lako može da vam da utisak da ste stvarno u Paklu. Srećom, patchevi izlaze svakog dana, tako da će većina ovih boljki uskoro postati prošlost. Na verziju za konzole iako postoji bolje zaboravite za sada.

Agony je dobar naslov koja pleni nezaboravnim dizajnom i morbidnom atmosferom, ali ga skromni indi koreni sprečavaju da odleti u visine. Tri moda igranja i brdo skrivenih tajni ljubiteljima žanra pružiće bar 15-20 sati krvave zabave. Ekipi koja još nije imala posla sa ovim podžanrom survival horora ipak bih preporučio da prvo overe Outlast i Alien:Isolation. Konačno, čisto za slučaj da je nekom promaklo, Agony jede, pije, i diše bogohuljenje, ekstremnu klanicu, i političku nekorektnost. Ova igra nije i ne sme da bude za svakoga, a igrati je u blizini dece i osetljivijih ljudi bilo bi ozbiljan greh… ili još ozbiljnije trolovanje.