Anime – Paranoia Agent (2003)

“Paranoia will destroy ya.”

Evo jednog recepta za totalni mindfuck. Uzeti tripove jednog maštovitog autora koji su se skupljali petnaestak godina i sabiti ih ih na jedno mesto. Smisliti prozaičan zaplet o serijskom batinašu tinejdžeru i kroz njega provući sve te katatonične ideje. Napraviti seriju u ritmu stroboskopa. Na kraju ćete se osećati kao da vam je neko izvadio mozak iz glave i pustio garnizon vojnika da se izređa na njemu. A ako kažem da je autor Satoši Kon, zamislite kakav tek brainrape možete da očekujete.

Šalu na stranu, proces stvaranja ove serije nije mnogo drugačiji nego što sam opisao. Praveći svoja prva tri filma, Perfect Blue, Millennium Actress i Tokyo Godfathers, Satoši Kon je nakupio priličan broj neiskorišćenih ideja za priče i likove koje je smatrao dobrim ali koje nije mogao da uglavi ni u jedan od svojih filmova. Ujedno, višegodišnji rad jednolikim metodom i tempom na filmovima učinio je da Kon poželi nešto drugačiji pristup u kome bi mogao sve svoje ideje da momentalno pretoči u delo. Tako je nastao Paranoia Agent, serija koja je više imenitelj nego kritika fenomena japanskog društva sa solidnom dozom psihodelije.

A sve počinje naizgled uobičajenim slučajem napada. Tsukiko Sagi je mlada i tiha dizajnerka, zaslužna za stvaranje najpopularnije maskote u Japanu, plišanog ružičastog psa po imenu Maromi. @eleći da i njena sledeća kreacija bude isto tako uspešna, njene kolege i poslodavci vrše suptilan pritisak na Sagi u tolikoj meri da je nagone u depresiju. Na vrhuncu očajanja, mlada dizajnerka doživljava nešto uznemirujuće. Dok je dohvatala lutku Maromija ispod automobila, nepoznati dečak na inlajn rolerima ju je odvalio zalomljenom bejzbol palicom. Hospitalizovanu Sagi posećuju dva detektiva, Keiči Ikari i Mitsuhiro Maniva, da bi je ispitali. Ali, jedino čega se ona seća jeste da je napadač bio dečak pred kraj osnovne škole s rolerima boje zlata i crvenim kačketom. Mediji se dokopavaju priče i kreće hype, naročito otkad su napadi postali učestali. Napadač je od strane medija kršten imenom Mali Batica (Shonen Bat) i postao je svojevrsni medijski ali i kulturni fenomen. Serija prati ljude koji su postali žrtve Malog Batice i dvojicu detektiva koji pokušavaju da reše ovaj intrigantan slučaj. Ujedno, u nekim epizodama pokazuje se reakcija društva na novonastalu pretnju.

Ako ste gledali ijedan Konov film, znate šta možete da očekujete s vizuelnog aspekta. Ipak, rad na seriji u brzom tempu znanto je ublažio kvalitet grafike. To ne znači da je ona loša, nikako. Dizajn likova je ostao realan i ponekad karikaturalan sa hiper-ekspresivnim izrazima lica. Za razliku od njegovih filmova, ovde su likovi nalik na slučajni uzorak stanovništva, većina ih je sasvim obična. Mada ima tu i ozbiljno poremećenih i oštećenih ljudi. Animacija je standardno odlična. Stari Konovi saradnici, studio Madhouse i ovde su zaduženi za taj segment. Rečju, grafika je izvanredna za seriju.

Kao i u filmovima Paprika i Millenial Actress, muziku je radio japanski elektro pionir Hirazava Susumu. Intro zvani “Dream island obsessional park” je jedan od retkih koje nisam premotavao tokom celog trajanja serije. Samo on je dovoljan da se čovek dobrano istripuje. I muzika u seriji gotovo nenametljivo prati prelazak detektivske serije u dečju pa u psiho triler, komediju, krimić, hororčinu i na kraju u sve to zajedno. Zaista uznemirujuće, ali opšti dojam ne bi bio tako snažan da nije dobre muzičke podloge i glasova.

Slično, recimo, Stand Alone Complexu, Paranoia Agent predstavlja niz epizoda koje deluju zasebno ali šire gledano pružaju uvid u veću sliku. Još tokom serije mogu se uvideti veze između likova, mada sve liči na nasumično povezivanje. Tek se kasnije sklapa slagalica i svako od napadnutih dobija sopstvenu svrhu u seriji. Sve u svemu Paranoia Agent je primer ansambl serije sa velikim brojem likova od kojih je svaki važan u svojoj epizodi.

Simbolika igra ključnu ulogu u otkrivanju zapleta, što na nivou zasebnih epizoda što na nivou cele serije. Njeno bolje razumevanje daje podrobniji uvid u karaktere i priču. Svako od likova je simbol za ponešto, što je oličeno i u njihovim prezimenima, izvedenim od naziva životinja (“čou” od Čouno je leptir, na primer). Ipak, slabijim poznavaocima japanske kulture ovi detalji će izmaći, što ipak neće pokvariti gledanje serije. Inspiracija za centralni motiv su bili pravi napadi bejzbolkama u Japanu. To je najočigledniji ali ne i jedini primer društvene kritike kojom ova serija obiluje. Serija iznosi na videlo društvene pojave kao što su maltretiranje u školi, gubitak identiteta, rastezanje pojma o moralnom, priroda socijalnog uspinjanja, kritika uslova rada animatora, subkultura suicide chat-era, kritika otaku kulture (skoro u ravni sa Genshikenom i Lucky Star) i mnogo drugog. Najizraženija pojava predstavljena u seriji je preuzimanje primata poularnih ikona i simbola (najpre Maromi a potom i Mali Batica) u svakodnevnom životu i, u suštini, to je uzročnik svih dešavanja u seriji. Kon inače je dosta hvaljen kod kritike zbog socijalnih komentara u svojim delima.

Ne znam da li i treba reći, Paranioa Agent je vrlo inteligentna i pronicljiva serija. Za razliku od već pominjanog GitS:SAC, nalazi načina da dopre do većine gledalaca. U premisi, to bi značilo da je Paranioa Agent stvoren za široku publiku, ali to nije slučaj, budući da negde od polovine serije kreće deo koji mozak baca na mučenje iz narodnih epskih pesama. Prosečnom gledaocu će više biti problematičan prijem odgledanog (često veoma mučne scene) nego shvatanje zapleta. Jedini je problem šta gledati posle Paranoia Agenta jer je malo (ako ih i ima) animea koji mogu da se uporede s njim, a čoveku zine gluteus da pogleda nešto slično. Uopšteno gledano, u istoj je galaksiji sa Monsterom, mada je naizgled daleko dopadljiviji. Najviše ipak liči na Twin Peaks, kultnu Linčovu seriju.

Još jedan pomalo lični komentar. U potrazi za savršenim animeom pogledao sam mnoge serije i filmove, od kojih je većina završila kao opis sa odličnom ocenom. Sad mi je žao što sam tolike serije ocenio petakom. Paranoia Agent je IMHO najbolji anime koji sam dosad odgledao, fascinantna kritika društva (japanskog, doduše, ali ima toga i kod nas) i delo posle koga ćete danima skupljati mozak po Maloj Moštanici. Ludo, burazere, ludo.

Stari mudri tip

Na kraju svake epizode, ovaj čudni matorac se pojavljuje na Mesečevoj površini i u gomili kriptičnih stihova opisuje sadržaj sledeće epizode. Iako slabo razumljive, ove proročke vizije su potpuno tačne. On je verovatno najtajanstveniji ljudski lik, sa sveobuhvatnim i potpunim razumevanjem dešavanja u seriji (i dugo vremena je jedini). U seriji ga vidimo u bolnici kako ispisuje komplikovane matematičke formule na asfaltu. U bolnicu je inače dospeo zaslugom jednog novinara koji ga je udario autom. Kasnije razvija mentalnu vezu sa Mitsuhiro Manivom, mladim i slobodoumnim policajcem.

Tsukiko Sagi

Jedan od likova koji se redovno pojavljuju. Sagi je zaposlena kao dizajner i poznata je kao kreator Maromija, najpopularnije maskote u Japanu. Stidljiva je, tiha i misli joj često odlutaju. Posle napada postaje još introvertnija, pa dvojica detektiva sumnjaju da ona krije nešto. Ni ne slute koliko su u pravu. Sagi stalno uza sebe drži plišanu lutku Maromija s kojom često razgovara. Razgovara? Nije bitno. Njeno delanje je inicijalna kapisla svih događaja u seriji.

Sagino puno ime znači “mesečeva ptica” ali i “luda ptica”. Kad matorac iz prethodnog pasusa pominje pticu, verovatno misli na Sagi.

Mali Batica

Centralni lik serije. Osnovnoškolac s inlajn rolerima, kačketom i zalomljenom palicom u obliku pseće noge (ili japanskog slova “ku”). Prepoznatljiv po poremećenom kezu i bedževima na kačketu. Isprva su razlozi njegovog napada smatrani najvećom tajnom u seriji, ali to se ispostavlja da je bio Mek Gafin (po Hičkoku, zaplet koji odvlači pažnju gledaocu od centralne priče). Po hapšenju Makoto Kozuke, Mali Batica se manifestuje u oblicima nevezanim za ljudski.

Keiči Ikari

Jedan od dva detektiva zaduženih za slučaj Malog Batice. Glumi lošeg policajca nasuprot Manivinog dobrog. Ikari je trpeljiv i staromodan tip koji često čezne za starim vremenima, kada je sve bilo jednostavno. Sa daljim istraživanjem slučaja, Ikari se sve više i više gubi u nizu bizarnih događaja i počinje da smatra sebe prevaziđenim. Njegova staromodnost često izgleda komično (“Od kad su to ovaj svet preuzeli klinci?”), a njegova želja za starim, jednostavnim vremenima ga i nagoni da vidi svet polarizovan u dve dimenzije. Oženjen je teško bolesnom suprugom, koja ga na kraju spašava od utonuća u njegov idealni svet.

Ikarijevo ime sadrži simbol “divlji vepar”, što označava upornost i rigidnost.

Mitsuhiro Maniva

Maniva je Ikarijev sušti komplement ali i njegov razlog za nervozu. Mlad, fleksibilnog uma i idealističan, Maniva je mnogo spremniji da se prilagodi brzoj promeni društvenih pravila. Često koristi nekonvencionalne metode ispitivanja i rešavanja slučajeva. Ipak, Maniva se ispostavlja suviše progresivnim za tokijskog policajca, pa istragu o Malom Batici nastavlja u sopstvenoj režiji.

“Ma” u Maniva znači konj, što je izgleda njegov nadimak na Mreži.

Akio Kavazu

“Kavazu” je stari japanski izraz za žabu, što je simbol pokvarenog i pohlepnog bića. Ovaj novinar nimalo ne odstupa od te karakterizacije. Matorog proroka je smestio u bolnicu jer ga je udario autom, zbog čega mu se njegov sin nakačio tražeći naplatu troškova lečenja. Kavazu je i inače u velikim dugovima, pa se dohvata priče o Malom Batici ne bi li izmuzao štogod keša. Spopada Tsukiko i jureći je postaje druga žrtva napada palicom.

Juiči Taira i Šogo Ušijama

Juiči ili samo Iči je naizgled fin i vaspitan dečak, rad da pomogne. Ustvari je razmaženo prepotentno derište čiji se ego toliko naduvao zabludama o sopstvenoj važnosti i popularnosti da mu je um postao slab, rigidan i osetljiv. Kako u školu odlazi na zlatnim inlajn rolerima i s crvenim kačketom na glavi, Juiči postaje žrtva minijaturnog ostrakizma u svom društvu, zbog glasina da je on Mali Batica. Jedini koji i dalje razgovara s njim je simpatični novopridošli učenik Šogo Ušijama, inače rival u trci za predsednika odeljenske. Juiči ga otvoreno prezire i pokušava da ga nabedi da je on pokrenuo glasine, što naravno stvara suprotan efekat.

Ušijama ima daleko manji ego od Juičija i priznao mu je da je u trku za predsednika ušao samo da bi povećao samopouzdanje, bez namere da ikoga unizi. Tada se Mali Batica pojavljuje i beleži još dve recke na palici.

Harumi Čouno/ Marija

Harumi je Ičijev tutor i njegova “oaza za srce”, što ukazuje da mali pervert u njoj vidi nekog poput starije prijateljice. Njen glavni posao je na univerzitetu, gde je asistent profesoru Akihiko Rjou. Krajnje je smerna, vredna i inteligentna. Ipak, ono što niko ne zna je Harumin mračni pol po imenu Marija. Marija je takođe oaza za srce mnogima, ali na malo uvrnutiji način. Naime, ona je kol-gerla, prostitutka najnižeg profila, u narodu poznata kao prozuknjača. Prepoznaje se po perikama, lažnom mladežu i akcentu. Odnos Harumi i Marije je balansiran, prvoj pripada dan a drugoj noć. Njih dve često komuniciraju preko telefonske sekretarice i žive u koliko-tolikom skladu jedna s drugom. Sve se menja kada Harumi dobije ponudu za brak od svog kolege. Tada kreće njena borba da se zauvek reši Marije, što ova ne prihvata olako i počinje da preovladava Haruminim dnevnim aktivnostima. Slično prethodnim likovima Mali Batica je doneo razrešenje komplikovane situacije.

“Čou” znači leptir, to jest neko ko se transformiše iz lepog iznutra u lepog spolja.

Masami Hirukava

Policajac na punktu, zaglavljen bez mogućnosti napredovanja u službi. Keiči Ikari, koji je bio u klasi s njim, opisao ga je kao časnog čoveka vernog svojoj porodici. To je možda važilo nekada. Hirukavina želja da porodici pruži bolji život pretvorila ga je u korumpiranog policajca koji prima mito i seksualne usluge (Marija mu je omiljena) od jakuza, budući da na finjaka ne bi mogao da zaradi dovoljno. Ali, jakuzama puca film i traže pare nazad (srećom nisu tražili da vrati pet godina seksualnih usluga: ), što Hirukavu stavlja u neugodan položaj, budući da je kratak s parama za kuću koju želi da izgradi. U želji da na način muškarca reši svoje probleme, on postaje provalnik s presmešnim kostimom. Sve drugo je manje smešno, uključujući njegove probleme sa kćerkom i upotrebom droga i ponašanje po uzoru na mangu. Hirukavino prezime sadrži simbol za pijavicu, što je sasvim izlišno objašnjavati.

Makoto Kozuka

Čudni petnaestogodišnjak koga je Masami Hirukava slučajno uhapsio posle neuspelog napada palicom. Iako je fizički isti, Ikari i Maniva tek moraju da utvde da li je Kozuka zapravo Mali Batica. Prethodne žrtve napada su sa sigurnošću potvrdile da je on taj koji ih je napao. Kozukina motivacija je jako čudna. On veruje da živi u RPG svetu u kome je herojski sveti vitez koji čisti zemlju od demona zvanih Goume. Ikari, naravno, pobesni na to ali Maniva uspeva da isprati njegovo pripovedanje povezujući ga sa učinjenim zločinima. Ubrzo nalazi slabu stranu Kozukine priče- Šogo Ušijama nije bio u stresnoj situaciji kao ostale žrtve. Od tog momenta, serija dobija nadrealan obrt.

Taeko Hirukava

Tokom užasne oluje jedna tinejdžerka luta sama po gradu. Taeko je očito duboko uznemirena nečim i želi da pobegne od toga. Često se priseća srećnih dana sa svojom porodicom i svog oca koji joj je bio najdraža osoba. @iveli su u skromnom domu, dok njen otac nije odlučio da izgradi komfornu kuću u kojoj će svako imati svoju sobu. Ubrzo po useljenju, dešava se nešto što je Taeko nagnalo da zgrožena i u šoku pobegne od kuće, želeći da se ubije da bi uništila sreću svoje porodice.

Zebra, Fujubači (Foka) i Kamome (Mušica)

Troje drugova sa četa se nalaze uživo. Zebra je visoki mišićavi homo, Fujubači je matori i mudri tip, očito teško bolestan a Kamome je tek mala ali čudna devojčica (nije Taeko). Njih troje se nalaze iz bizarnog razloga- da izvrše kolektivno samoubistvo. Ovo je, inače, najkomičnija epizoda u seriji. Time je, rekao bih, sve rečeno.