Super Famicom se pojavio u prodaji 21. novembra 1990. godine u Japanu, kao treća šesnaestobitna konzola, pored već postojećih Sega Mega Drive i NeoGeo sistema. Američka premijera je po običaju dosta kasnila, tako da je na to tržište stigao tek 1.septembra 1991. i to pod novim, može se reći očekivanim imenom - Super NES. Za 200$ kupci su dobijali konzolu, 2 džojpeda i jednu igru (Super Mario World). Konačno, PAL varijanta sistema je predstavljena u Velikoj Britaniji aprila 1992. da bi nekoliko nedelja kasnije počela da se prodaje i u Nemačkoj a zatim i u drugim zemljama širom Evrope.

SNES je zapravo bio rezultat projekta započetog još krajem osamdesetih. U to vreme NES je držao preko 90% igračkog tržišta u Japanu i Severnoj Americi, a konkurentski Sega Master System je bio zbrisan baš kao i svi drugi drugi potencijalni rivali. Zato nikoga u rukovodstvu kompanije nije bilo briga što Sega opet pokušava da se nametne sa svojom 16-bitnom Sega Mega Drive konzolom – uopšte je nisu smatrali za dostojnog konkurenta. Da ironija bude veća, Nintendo je kao jedinu realnu pretnju video NEC-ov TurboGfx-16 (u Japanu poznat kao PC Engine) koji nikada nije zabeležio globalni uspeh. Buđenje iz dubokog sna je usledilo tek kada je Sega Mega Drive postao najpopularnija konzola na svetu, ubrzano otimajući sve veći deo tržišta NES-u, od koga je bila daleko naprednija.

Evropski SNES

Malo je poznato da je Nintendo još 1983. planirao da napravi 16-tobitni igrački sistem (koji je kasnije postao 8-bitni NES), ali se od toga odustalo, zbog isuviše skupe tehnologije koja bi uslovila visoku cenu izrade konzole. Sada su se međutim stvorili svi uslovi da se to konačno ostvari. Iako je predstavljen nekoliko godina nakon premijere Mega Drive sistema, mnogi su verovali da neće proći mnogo pre nego što SNES nastavi totalnu dominaciju svog prethodnika. Međutim, ta procena je bila potpuno pogrešna. Sega Mega Drive 2 (u Severnoj Americi prinudno kršten kao Genesis) i SNES su tokom prve polovine devedesetih bili potpuno ravnopravni rivali. Bez obzira što više nije mogao da uslovljava izdavače ekskluzivnim ugovorima koji sprečavaju da se njihove igre pojave na drugim sistemima, Nintendo je izbacio impresivan broj naslova, od kojih se dobar deo nije mogao probati ni na jednoj drugoj platformi. S obzirom da se na tržištu pojavila kasnije, bilo je logično da Nintendova konzola bude u prednosti kada je reč o tehničkim karakteristikama. Najveće razlike ogledaju se u daleko većoj paleti boja (256 naspram samo 64 kod Megadrive-a), mnogo kvalitetnijem zvučnom čipu (delo Sonyja), ali i tehnologiji koja je dozvoljavala da se u kertridže sa igrama ugrađuju dodatni čipove koji poboljšavaju performanse konzole, doduše nauštrb nešto veće cene. Međutim, velika većina naslova nije koristila ove pogodnosti (praktično nijedna do sredine devedesetih), tako da su mnogi od njih (sve igre koje je EA Sports izbacio i većina igara koje su postojale na obe konzole) mnogo lepše urađeni na Seginoj platformi. Dizajn džojpeda je bio prilično diskutabilan i ne baš idealan za borilačke i akcione naslove. Nintendo nije pravio kompromise i stvorio je kontroler maksimalno pogodan za veliki broj RPG igara, koje su najveću popularnost doživele upravo u Japanu ali im se ne mogu poreći milionski tiraži i van njega.

Džojpedi na obe verzije konzole su istog oblika, ali evropski/japanski ima tastere u više boja
 

Ipak, Mega Drive 2 kontroler sa 6 tastera je bio neuporedivo bolje rešenje, i pravi model kako treba napraviti all around kontroler. Pojava Nintenda 64 1996. konačno je najavila lagano opadanje popularnosti SNES-a koji je tek tada uspevao da nadmaši Mega Drive 2 po prodaji, ali samo zato što je Sega godinu dana ranije sve svoje snage usmerila ka Saturnu. Sledeće 1997. Nintendo predstavlja redizajnirani i jeftiniji SNES koji reklamira kao sistem za ulazak u svet igara, da bi 1999. konačno obustavio njegovu proizvodnju. Konačan bilans prodaje bio je oko 49 miliona sa 785 objavljenih igara (720 u Severnoj Americi, 534 u Evropi) čime je Mega Drive nadmašen za 20 miliona, ali nije dostignut uspeh NES-a. Bez obzira na to, za SNES se mora reći da je sjajna konzola, jedna od najuspešnijih i najboljih u istoriji, sa desetinama fantastičnih igara koje se danas svrstavaju u klasike.
 

Definitivno najprodavanija, ali i jedna od najboljih igara za SNES, Super Mario World.

(1) Donkey Kong Country 2 sjajno prikazuje sve grafičke mogućnosti konzole
(2) Super Castlevania IV je jedan od najboljih izdanaka serijala

Zašto je Američka varijanta konzole drugačija od ostalih?
Ako ste mislili da NES i Playstation pate od lošeg dizajna, šta tek onda treba reći za američku varijantu SNES-a? Za razliku od prelepog dizajna koji je krasio PAL izdanja konzole, ova verzija je delovala veoma ružno. Razlog zbog čega je on takav je gotovo neverovatan: da nikome ne bi palo na pamet da ostavlja piće na konzoli! Naime, uzročnik velikog broja prijavljenih kvarova NES-a na ovom području bio je upravo prosipanje tečnosti na njeg,. Sa ovakvim SNES-om, to definitivno nije bilo moguće.

Najblaže rečeno čudan dizajn pravdan je još čudnijim razlogom. Ipak, to se nije negativno odrazilo na prodaju konzole.

CD ROM dodatak
Kada je Sega 1991. predstavila svoj Sega Mega CD, svojevrsnu nadogradnju Sega Mega Drive konzole, i Nintendo je razmišljao o CD dodatku za SNES koji je razvijao u saradnji sa kompanijama Philips i Sony. Međutim, zbog insistiranja da kontroliše distrubuciju igara i da se radi samo dodatak za SNES a ne potpuno nov sistem, bilo je mnogo problema. Saradnja sa Sonyjem na razvoju Playstationa je prekinuta kada je Nintendo uvideo da ugovor potpisan 1988. garantuje da Sony ima prava na kontrolu i licenciranje svih CD igara objavljenih za Nintendo PlayStation, što je naravno bilo neprihvatljivo. Zbog toga, Nintendo se okrenuo Philipsu, ali je na kraju odustao i od projekta sa ovom holandskom kompanijom. CD uređaj najavljen za početak 1994. nikada se nije pojavio jer je Nintendo uvidevši sve nedostatke CD-a kao medijuma (duga učitavanja, read-only priroda, lako piraterisanje) odlučio da i dalje objavljuje svoje igre samo na kertridžima. Sony je u međuvremenu odmagao Nintendo-u objavljujući svoja ostvarenja i za Segu, istovremeno nastavljajući razvoj Playstationa koji je bio planiran i pre saradnje sa Nintendom. Pričati o tome koliko je PSX postao popularan i koliko je Nintendo pogrešio potpuno je nepotrebno. Sa druge strane i Philips je odlučio da razvije sopstvenu konzolu, a ugovor potpisan sa Nintendom omogućio je da se junaci Mario i Zelda igara pojave i na toj platformi. Nažalost, slab kvalitet i ponuda softvera uslovili su da CD-I postane jedna od najgorih konzola u istoriji, sa ukupnim tiražom daleko manjim od jednog miliona primeraka.

Prototip nikad objavljenog SNES CD-a/Nintendo PlayStationa
 

Mario Paint je bio daleko najbolji razlog da nabavite SNES mouse

(1) Super Mario RPG - sigurno jedna od najduhovitijih SNES igara
(2) Final Fantasy III US (VI) - najbolji 16bit RPG

Satelliview
Ova čudni dodatak za Super Famicom pojavio se samo u Japanu marta 1995, i omogućavao je skidanje igara, demoa, varanja i sličnog sadržaja preko digitalnog satelitskog programa nazvanog St GIGA. Bitno je napomenuti da je St GIGA bio takođe normalan TV kanal, i da je preuzimanje podataka moglo da se vrši samo u tačno određeno vreme u toku dana. Svi preuzeti fajlovi smeštani su na kertridž koji se ubacivao u konzolu i koji je imao 1MB flash RAM-a. Sam Satelliview je opremljen sa 512kb memorije koja je dodavana već postojećoj konzoli, kao i ROM čip sa 1MB memorije koji je opsluživao operativni sistem, odnosno 256kb flash memorije kao zamena za memorijsku karticu koja je takođe mogla da se kupi. Početna cena uređaja bila je oko 14000 jena, odnosno 150$, na koje je trebalo dodati i troškove TV pretplate za St GIGA kanal. Sam softver je bio potpuno besplatan, a Nintendo je to želeo da nadoknadi kroz reklamiranje. Jedine dve kompanije koje su radile igre za Satelliview bile su Nintendo i Square, a među par objavljenih igara bila i Legend Of Zelda (rimejk prvog dela ovog serijala sa NES-a), naravno sa daleko boljom grafikom. Iako Satelliview nikada nije stekao veliku popularnost, na tržištu je ostao čitavih 5 godina i može se u neku ruku smatrati pretečom internet servisa koje nudi Wii.

Evo i spiska objavljenih igara: The Legend Of Zelda, Treasure Conflict, Radical Dreamer, Dynamai Racer, Tatoeba K-kun no Tabou na ichinichi, BS F-Zero Grand Prix 2 i Excite Bike Bum Bum Mario Battle.

Najambiciozniji dodatak za SNES, Satelliview nije ispunio očekivanja.
 

Super FX
Super FX je najslavnije od svih hardverskih proširenja za SNES i predstavlja u stvari koprocesorski čip koji se ugrađivao u pojedine kertridže sa igrama, omogućavajući veoma primitivnu poligonalnu grafiku, ali i napredne efekte sa sprajtovima, viđene recimo u Yoshi's Islandu. Evo i kompletne liste nekolicine naslova koje ga podržavaju: Dirt Trax FX, Star Fox, Stunt Race FX, Vortex, Dirt Racer, Doom, Super Mario World 2: Yoshi's Island, Winter Gold.

Kada se pomene Super FX čip, prva asocijacija je Starfox

Neobjavljene igre
Kao i za mnoge druge mnogo manje uspešne platforme, i za SNES je bilo najavljeno nekoliko desetina igara koje se nikada nisu pojavile. Među njima treba izdvojiti Jaguar XJ220, Starfox 2, Comanche, Killer Instinct 2 i Mario FX, od koga je kasnije nastao Mario 64! Ako vas ova tema zanima, posetite http://www.snescentral.com/unreleased.php

Jaguar XJ220 je bio najavljen, ali je objavljen samo za Amigu i Sega Mega CD