Upravo je grunula vest Internetom da će Conan Exiles u svojoj verziji za Xbox One ostati bez sad već čuvenog penis slajdera koji određuje veličinu muškosti pri kreiranju lika u igri. Dakle posle otkazanog Scalebounda kastracija korisnika ove konzole se nastavlja, a posle keca iz rukava koji je Sony potegao sa Horizon: Zero Dawn, Microsoft treba ozbiljno da se zabrine kome pravi Scorpio.

Horajzon je doslovno Nulta Zora PlayStation 4 konzole, u meri u kojoj je to bio Metal Gear Solid 4 na PlayStation-u 3. Granica preko koje kad se pređe, za vama ostaje prethodna generacija igara kao lepa uspomena i retro gejming. Istina Horajzon nije odlična igra međutim grmljavina na čula je toliko jaka da ćete u toku njegove propisno dugačke kampanje (oko 30 sati bez sporednih zadataka) biti spremni mnogo toga da praštate i da zaboravite i koliko je sati i kako se zovete. Sve to dolazi od studija Gerila Gejms koji je do sad bio poznat samo po serijalu Killzone diskutabilnog kvaliteta, (nekad dobar, nekad loš, nikada odličan) pa je otud Horajzon trijumf kakav se retko viđa u industriji. Neki su se već javno izjasnili kao recimo autori Witchera 3, CD Prodžekt, koji su na svom Tviter nalogu pohvalili Horizon a i Kođima kad je obelodanio saradnju sa holandskim studijom u vezi njegovog novog ludila Death Stranding, verovatno je na neki način najavio da sa Eloj neće biti zezanja.

Svet u koji nas baca Horajzon, nekada mesto visoke tehnologije i napretka sada je divljina nastanjena primitivnim plemenima koja kada ne ispaljuju strele u mašine (roboti zveri najrazličitijih oblika, krajnje neprijateljski raspoloženi) iskopavaju ostatke starog sveta ispod ruševina, spomenika spaljene civilizacije. Kao najrazvijenije pleme ističe se Kardža, stacionirano u gradu sunca pod imenom Meridijan. Meridijan je prestonica, centar kulture i razvoja za koji je proliveno dosta krvi da bude to što je sad. Nakon što je njegov prethodni Tiranin svrgnut sa vlasti, ogranak plemena je sebe proglasio Kardža Senkama i preuzeo utvrđenje Sanfol zapadno od Meridijana. Daleko od tog centra zbivanja nalazi se pleme Nora, koje ne napušta svoju svetu zemlju, love snažno mašine, a za bilo kakav pristup iskopinama starog sveta kažnjavaju svoje stanovnike progonom. Prognani nemaju pravo pristupanja Nora plemenu više nikad i sa tom titulom nastavljaju svoj život u divljini da u miru delju drvo i Strajdere. Jedan od njih – Rost, dobija od strane Nora Matrijarhata na čuvanje bebu misterioznog porekla – Eloj. Rost odgaja Eloj, uči je da veze đinđuve i rastavlja mašine kao prava Noranka iako je selo ne priznaje i gnuša je se. Eloj još kao mala greškom upadne u jamu starog sveta u kojem nalazi neku vrstu skenera komunikatora pod nazivom Fokus. Mala Eloj vrlo brzo sa fokusom poboljšava svoje veštine u lovu na mašine i eventualno se drzne da pita Rosta o svom poreklu. Za informacije koje zanimaju Eloj neophodno je obratiti se Matrijarhatu a obraćanje je opet dozvoljeno samo onima koji prođu tradicionalno dokazivanje koje organizuje pleme. Rost godinama trenira Eloj kao ženskog Ramba u sekvenci koja neodoljivo podseća na Roki serijal dok eventualno ne stasa i pođe put sela da sazna od čijeg je oca i još gore majke.

Posle kraće ceremonije obred dokazivanja polazi po zlu usled napada klana Eklipsa, pod komandom Helisa koji oživljava drevne mašine Koruptore. Koruptori mogu da stave pod kontrolu bilo koje zveri-mašine i kao takvi su veoma opasni. Eloj jedina preživljava masakr, saznaje od Matrijarhata kako su je našli i dobija blagoslov da krene na put, sazna identitet svoje majke i odbrani čast sela. Negodovanje među poglavarima je i dalje tu jer smatraju da je Eloj ukleto dete ali majka Tersa veruje da je Eloj dar bogova i staje na njenu stranu. Sve ovo je rani početak, zaplet koji igra sasvim lepo postavlja a nadalje gradi kroz nailaženje na druga plemena i kulture, uvid u njihove međusobne konflikte i odnose kao i potragu Eloj za kako svojim korenima tako i korenima nepoznate apokalipse.

Džon Gonzalez vodeći pisac Horajzona (bivši član Obsidijana, zadužen za pisanje igre kojoj se klanjamo Fallout: New Vegas) je udahnuo život u svet Horajzona. Najviše kroz Eloj i pozadinu priče kako je došlo do sunovrata civilizacije a zatim kroz međusobne plemenske sukobe. Horajzon nije eksplicitno brutalan ali bajkovit izgled ne bi smeo da zavara. Likovi ginu i žrtvuju se, a i Eloj povremeno zna da presudi što igra u nekoliko navrata daje igraču da odluči. Pored ruševina gradova i olupina automobila tu su i ugljenisani leševi a robo-mašine koliko god bili na prve susrete zanimljive pojave veoma rado će vas raskomadati ako ne držite distancu. Guerilla Games je malo ublažio probadanje kopljima ali je pojačao dramu koja je u njihovim prethodnim igrama bila tu više radi spektakla, pa sada sve ima mnogo nemilosrdniji ton između sveta koji je izgoreo i sveta koji gori.

Delovi koji se odvijaju po napuštenim bazama i hangarima starog sveta su balans na sukobe po preriji gde akciju menjaju hologrami i audio zapisi po uzoru na Bioshock. Priča nikad ne odlazi u Assassin Creed sindrom, sve je to veoma važno da se presluša i isprati i zanimljivo je isto koliko i lov na Mašine. Kada se Eloj u njenoj potrazi pridruži izvesni Sajlens i rasplamsaju se zavere u Meridijanu, igra doživljava neki svoj vrhunac a blagi pad kvaliteta do kraja nadoknađuju misije o kojima će tek da se priča. Kampanja na sve hvalospeve nije idealna.U samom finalu kreće da puca po šavovima usled silnih preokreta a memorabilnih likova nedostaje. Dosta njih van Eloj i Sajlensa po malo izgledaju kao da su pozajmljeni iz daleko inferiornijeg Killzone-a po karakterizaciji mada neki i po izgledu kao što je Erand ili glavni negativac u ljudskom obliku Helios. Pored ovih glavnih stvari postoji još dosta tu sitnica koje su u sukobu sa logikom ali ako vas budu previše opterećivale, samo se setite da ste ipak pristali na igru gde lovite robote dinosauruse sa strelama.

Kada je u pitanju gejmplej Guerilla Games je uradio svoj domaći. Eloj skače, penje se i puca kao Nejtan Drejk, skenira sa fokusom kao Vitez iz Arkama a mapa, sistem rešavanja kvestova kao i sporednih zadataka je regulisan po uzoru na FarCry i Assassin Creed. Pročišćen doduše nebitnim aktivnostima kao što bi bilo pecanje robota ili vođenje farme istih. Horajzon je sendboks akcija sa RPG elementima urađena u modernom ključu bez banalnih aktivnosti koje bi odvraćale pažnju od suštine, zamka u koju često padaju autori ovih naslova. Otvaranje mape umesto penjanjem na kule rešavate penjanjem na Tolnekove, hajtek žirafe koje umesto glave imaju ogroman disk. Tolnekova ima nekoliko u igri, svaki put morate da nađete rešenje kako da se popnete na iste jer su u pokretu. Na samom vrhu, overrajdom (o ovome kasnije) otvorićete na mapi sve lokacije određenih vrsta mašina u blizini. Na pojilima ćete teško bilo šta ozbiljnije izvesti bez dobrog rasporeda skilova i opreme.

Drvo skilova je podeljeno u tri grupe i kako smo to već navikli u igrama ovog tipa sve to do kraja igre ćete stići da popunite pa se preporučuje minimalno hard težina koja će u početku naterati igrača na razmišljanje šta i kojim redom bira. Skilovi su mogli biti malo bogatije osmišljeni jer većina spada u stvari koje bi trebalo da Eloj može po defoltu da izvede. Oprema je takođe jako važna, od armora do kombinovanja lukova, roupkastera i tripkastera kojim vezujete robo-mašine i postavljate zamke. Već pomenutim fokusom skenirate ambijent i ono što je najvažnije robo-mašine koje posle imate zavedene u katalogu. Tu možete do detalja da proučite koje delove treba da im gađate sa kojom municijom a koju municiju da zaobiđete. Teže vrste robo-mašina možete da izbegavate ali glavna kampanja će vas pre ili kasnije dovesti u sukob sa svima njima. Zato je bolje da povremeno napravite pauzu i date se u slobodan lov kako biste prikupili što bolju opremu i izučili kako koju zver da savladate. Sukobi sa robo-mašinama podsećaju na bos fajtove iz Peacewalkera sa svojim slabim tačkama posle kojih im više nisu u funkciji određene vrste napada ali nemate nikakve penale na ulov koji ćete naći kod njih nakon što ih oborite.

Od delova pravite municiju, pojačavate oružje i kapacitete stvari koje možete da nosite. Za ovo zadnje biće neophodan i lov na prave životinje koje su u velikoj manjini. Nedostatak prirodnih predatora u Horajzonu bi mogao da se objasni da su ih istrebile mašine ali čudno je da ne postoje konji recimo koji su postojali u ranim koncept artovima za igru. Ono što je isto nejasno je forsiranje lukova i strela i zamki naspram pravog vatrenog oružija koje ne korsite članovi nijednog plemena. Jači klanovi poseduju mini ganove i nekakve raketne bacače. Kultisti Eklipse nose metkove oko vrata ali automatske puške, bilo kakve lovačke puške pa ni obične pištolje igra nema. Guerilla Games je ovo preskočio i držao se svoje osnovne ideje plemenskih sukoba sa haj tek zverima. Vatreno oružje bi svakako smanjilo taj doživljaj i značajno učinilo igru lakšom, ipak nedostatak istih smeta. Svet sa mašinama na slobodi i toliko toga što je prethodna civilizacija ostavila iza sebe trebalo bi da je dovoljna fondacija i za neki arsenal lasera i rejl ganova a vojska Kardže i ostalih plemena nema ni kubure.

Na sve to ni inteligencija ljudskih neprijatelja nije na zavidnom nivou, što malo neprijatno iznenađuje ako uzmemo u obzir da je napredniji AI bio jedan od jačih kvaliteta Killzone serijala (2 i 3 najviše). Barem dok ne ojačate, toga i nećete biti toliko svesni ali kasnije kada stanete na noge čistićete uporišta Kardža senki bez većih poteškoća. Ako zanemarimo ovaj propust, akcija svedena na lukove i strele i praćke sa bombama manjeg dometa sasvim fino rešeta. Prigovori u nekim od stranih recenzija da su strele u igri kao snajperi, su čista budalaština. Ono što treba da znaju je da ako hoće da komentarišu pucanje u nekoj igri za početak treba da isključe auto-aim. Jači lukovi imaju slabiju preciznost na daljinu pa ćete iste morati ili da poboljšate ili da navežbate gađanje. Jako rano u igri Eloj dolazi do dodatka za svoje koplje sa kojim ako nečujno priđe određenim vrstama može da ih overrajduje ili u prevodu pripitomi. Neke će se boriti sa njom određeno vreme a neke kao što su strajderi možete da zajašete. Nedostatak pravih konja se može braniti time što su strajderi primarno prevozno sredstvo, ipak bilo bi super da su obe opcije prisutne. Vremenom nailazićete na tajne baze koje su izgradile mašine gde ćete na kraju poboljšati svoje koplje i povećati broj vrsta koje možete da overrajdujete. Ove lokacije imaju kao snažan uzor Citadelu, iz relikvije zvane Half Life 2 u smislu da možete da prisustvujete proizvodnji robo-zveri na delu.

Sama mapa je priča za sebe. Od beskrajne pustare gde može da vas zaskoči Rokbrejker po uzoru na Dinu do planinskih venaca gde će vas na najvećim visinama zavejane snežnom olujom isevati munjama Stormbird, ne postoji jedan isti kamen, ćošak ili žbun u ovoj igri. Nivo posvećenosti koji je otišao na svet Horajzona je za strahopoštovanje. Jednom kada sa Eloj na Strajderu napustite njeno rodno mesto i počnete da tumarate bez cilja, impresija je ravna iskakanju iz aviona u prvom Krajsisu. Možete odbraniti lokalno selo od Behemota koji ga nasipaju stenama, preuzeti neke od mnogih sporednih kvestova (koji nažalost za potrebe ove recenzije nisu dovoljno detaljno ispitani) ili osloboditi neka od uporišta koja drže Senke Kardža.

Guerilla Games je obećavao masivan svet za istraživanje i interakciju sa robotima ali ono što smo dobili malo ko je mogao da predvidi i tu dolazimo do najvećeg plusa ove igre bez kojeg Horajzon ne bi izgubio sve ali bi izgubio dosta i bio bi nezamisliv. Endžin Horajzona je nešto, do sad neviđeno u video igrama. Tako ubedljive vremenske prilike, šume, planine, ruševine i građevine koje se naziru u daljini kad se popnete na Tolneka su nešto o čemu može da se priča do sutra ali kad se vide uživo sve je rečeno. U mnogim trenucima foto-realizam je nestvaran i pokazati nekome slike iz Horajzona vredi koliko i nekome pokazati neku igru uživo. Kao što je rečeno na početku, Horajzon možda kuburi sa preambicioznom kampanjom i barata već dobro poznatim mehanikama ali ambijent u kojem se to odvija čini da se osetite kao da igrate nešto što nikad niste, i ono što je najbitnije to je istina. Sama pomisao da se Death Stranding pravi uz pomoć ove tehnologije više zabrinjava nego što raduje. Igra je testirana na standardnom PS4 i sem nekoliko frejm dropova usled brzinskih protrčavanja kroz ambijente sve je radilo perfektno. Za 30 sati igranja desilo se jedno zaglavljivanje Eloj i nekoliko nestajanja NPC-eva ali od pre neki dan prvi peč je dostupan i verovatno je većina mogućih neprijatnosti otklonjena.

Guerilla Games se kockao dosta sa Horajzonom i to se vratilo višestruko. Pred nama je jedna od onih igara za koju čujemo posle nekoliko godina nakon što je projekat otkazan, gledamo nedovršene skice i zamišljamo kako bi to sve izgledalo. Ako imate PlayStation 4 nemate šta da zamišljate više i da se pitate. Ako Horajzon na kraju godine ne bude u vrhu najboljih naslova očekuje nas jedna od boljih godina u istoriji video igara.