Longest Journey: Dreamfall iz 2006 ostavio je gejmere sa pomešanim utiscima. Za jedne, to je primer svega onog što je avanture kao žanr bacilo u stagnaciju – a to je nemogućnost prave integracije u 3d prostor – a za druge pravi duhovni naslednik izvornog klasika. Činjenica da skoro deset godina kasnije dobijamo nastavak zahvaljujući uspešnoj Kikstarter kampanji plus pomoći Filmskog Instituta Norveške (zemlja iz koje dolazi Ragnar Tørnquist, autor prethodnih nastavaka i njegov nezavisni Red Thread Studio) svedoči da su od dve pomenute grupe drugi bili u većini. Osmišljen u epizodnom formatu, Dreamfall: Chapters izlazi od oktobra 2014. i sada zahvaljujući Deep Silver studiju igra je u celini dostupna za konzole nove generacije.

Pet epizoda, ili kako su to autori u ovom slučaju nazvali knjige, nastavljaju bizarno priču od pre deset godina odmah po završetku igre. Dakle, Dreamfall: Chapters je direktan nastavak na Longest Journey:Dreamfall, a ne bi čudilo da neko poluobavešten pomisli i da je po sredi remaster originala zbog konfuzije oko naslova. Igra u ovoj verziji sadrži i pregled događaja iz prethodne igre, prepričan sa dosta duha iz ugla glavnih aktera. Ukratko, imamo dva paralelna univerzuma: Stark, svet visoke tehnologije i Arkadiju, svet magije. Zoe Kastilo koja dolazi iz Stark univerzuma je sanjar, što znači da putem snova može da prelazi između ova dva univerzuma – katastrofu koju je sprečila u prethodnom delu da se porobi svest stanovnika ovih svetova platila je time što se i dalje nalazi u komi. Sa druge strane, imamo Kiana Alvana borca i ratnika koji pripada Azadima, narodu Arkadije. Kian je nakon misije da eliminiše Škorpiona, vođu pokreta otpora, rešio da promeni stranu za koju se bori i završio u pritvoru gde čeka svoju egzekuciju od strane komandira Vamona. To je otprilike dovoljno da se započne igra i to manje-više sumira već pomenuti video; međutim, problemi nastaju kad se dublje zagazi u Dreamfall: Chapters i krenu da uleću likovi i da se pominju imena koja su imala svoj udeo u događajima pre, što stvara neizbežnu konfuziju svakome ko se susreće prvi put sa ovim univerzumom (ili univerzumima). Jako malo razuma za novajlije u serijalu, ali ako uzmemo u obzir da su fanovi platili da dobiju nastavak priče, blaga nekomunikativnost koju sadrži Dreamfall: Chapters je opravdana.

To je i prvi veći minus igre, jer je Dreamfall : Chapters u svakom smislu superiornija igra u odnosu na svog prethodnika, koja barata svojim narativom i likovima sa velikim entuzijazmom koji je za svaku pohvalu. Spakovan u arhaičan Unity endžin Dreamfall (nadalje bez pominjanja Chapters) uspeva na previše mesta da naježi igrača, napravi uzbuđenje, a međusobni odnosi među likovima su zanimljivi čak i kada je jedan od njih Vrana (Svraka). Ovome posebno doprinosi dinamičan sistem menjanja tokova radnje kroz vaše odluke sa Zoi i Kianom, koje variraju od sporednih događaja, pa do klučnih gde će vaši postupci koštati života nekog od glavnih likova. Često do ovih situacija dolazi kad ste davno na njih zaboravili, a ne mehanički i veštački, pa je dinamika kojom autori pričaju priču u Dreamfall-u veoma visoka.

Posle svake epizode podeljne na poglavlja, imaćete popis postupaka koji vrše dalji uticaj na priču, pa ne morate da mozgate šta ste gde pogrešno ili dobro uradili. Takođe se i ikonica za Tides (tokove) pojavljuje na ekranu kada je po sredi nečija reakcija kao posledica onoga što ste radili pre toga. Igra je centrirana na dve glavne lokacije a to su Propast, oblast Europolisa grada koji zahvata veći deo Evrope (uključujući i Balkan jednom delom) i Merkuriju, glavni grad Ajrede smeštenu u severne delove Arkadije. Propast je u stvari sajberpank Prag, sto godina od danas pomešan raznim rasama i kulturama, mesto gde se Zoi sa svojim dečkom Rezom oporavlja od kome i politički angažuje pred nadolažeće izbore. Propast je jedan od većih hajlajtova igre i količina detalja sa kojom su se autori uneli u mračnu budućnost je impresivna. Razne kulture koje srećete po ulici, štandovi sa jeftinim telesnim dodacima, džankiji navučeni na mašine za sanjanje i dronovi koji vas saleću po ulici da vam nasilno vrše prezentaciju istih nateraće svakog poštovaoca sajberpanka na orgazam. Tu su i plakati za sve kandidate uoči izbora koje će Zoi iskomentarisati, u smislu kakve su im šanse za pobedu, a ako izuzmemo nedostatak Belog, osetićete blagi troubek na naše izbore. Propast je super zabavna lokacija i barem u prvoj epizodi iskoristićete svaki trenutak da malo prošetate gradom i posmatrate ljude koji prolaze, dekadentne klubove, mini demonstracije i hapšenja od strane Sindikalnih jedinica poznatijih kao EYE koje operišu (očekivano) na svoju ruku i deo su razgrante mreže korupcije i manipulacije u kojoj se guši Propast i Europolis generalno. Kako budete napredovali kroz epizode i situacija na ulicama će se menjati pa tako očekujte sve ozbiljnije patrole i represiju, blokade određenih ulica i dronove koji kontrolišu vaše kretanje.

Sendboks igra u Propasti, urađena u nekom ozbiljnom endžinu sa ozbiljnim budzetom bi bila bomba. Ali Dreamfall to nije i sve ono sa čime Propast impresionira, deonice u Merkuriji u kojima Sa Kianom pomažete da Dolmariji svrgnu strahovladu Azada jednostavno mora da razočara. Kasnije Merkurija ima deonice po danu, plus nadolazeći festival povećava broj ljudi po ulicama, ali generalno ovo je deo gde Unity endžin baca karte na sto. Propast ima frejm dropove koji su verovatno posledica konverzije i Merkurija ne kuburi sa njima, ali zato kuburi sa nevidljivim zidovima na sve strane, nemogućnostima prelaženja najobičnijih ivičnjaka i stepenicama kojim ne možete da se penjete. Sve ovo znatno frustrira i kvari kvalitete prezentacije koje poseduje Propast; barem dok u kasnijim deonicama ne pređete na manje lokacije gde nemate toliko prostora za istraživanje, pa i primećivanje takvih nedostataka. Ambicije studija su za svaku pohvalu ali malo balansa po pitanju dizajna ova dva grada nije bilo na odmet.

Drugi veliki problem u samom gejmpleju je nešto za šta će toleranciju možda imati iskusniji ljubitelji avantura, a većini će predstavljati otrov, a to su: mape u igri. Na njima nikad nisu obeležene lokacije gde treba da odete, pa sve i da ste oba grada pretresli i znate gde je šta igra često ima naviku da mistifikuje kuda treba ići, u smislu da će izvesnu lokaciju nazvati drugačije. Otud nepotrebno tumaranje ulazi u rešavanje zagonetke, što je potpuno besmisleno, pogotovo ako se uzme u obzir da postoje situacije gde igra obeleži gde treba da idete. Lociranje vaše putanje bi olakšalo dosta zadataka u igri, ali je ne bi obesmislilo više nego da prođete isti deo po stoti put i da nemate pojma da ste na pravom mestu. Propast ima mape svuda po gradu koje su super osmišljene, ali ideja da na njima morate da obeležite nešto što posle stoji na vašoj mapi je takođe nonsens. Kian kod sebe ima popis svih lokacija u Merkuriji, pa čak i pabova, a Zoi koja je u dalekoj budućnosti na svojoj mapi nema ništa već mora za to da se informiše po ulicama kao turista. Postoji i treći lik u igri, ali njegove deonice i razvojni put istih bi zalazili u spojler, ali ono što valja napomenuti je da ove denoice sadrže neke od zanimljivijih zagonetki u igri odlično integrisanih u priču.

Ostatak Dreamfall-a tu neočekivano fejluje i zadaci koje vam igra traži da ispunjavate često su veoma lenji i nemaštoviti dok u poslednje dve epizode bilo kakva ozbiljnija mozganja padaju u vodu, a sve postaje žestoko fokusirano na praćenje priče i kliktanje u pravom trenutku. To samo po sebi nije loš,e jer većina zagonetki zaista usporava tempo i uzbuđenje zbog stvari koje se dešavaju. To je gotovo uvek iskombinovano sa već pomenutim konfuzijama oko lokacija pa se traženje rešenja pretvara u traženje izlaza iz agonije, jer je deo gde vezujete kanap previše sitan da biste ga bili svesni, ili od pedeset kutija gde treba da kliknete na pravu to možda i promašite, pa pomislite da prava kutija i nije tu ili treba da uradite nešto drugo.

Dreamfall je najbolji onda kada od vas traži minimum angažovanja, što ovu igru čini više interaktivnim filmom nego punokrvnom avanturom. I to uspeva da igra izvuče sasvim lepo sa već pomenutim dinamičnim sistemom tokova i konkretno poslednje dve epizode koje su priča za sebe i koje maestralno pokreću u pogon sve ono što se do tad zahuktavalo. Primedba da Dreamfall zbog svog formata epizoda možda pati kao celina može da opstane samo u tom smislu da se igraču pred kraj daje previše informacija koje se dotle razvlače i drže po strani, ali i to je zapravo deo nezaobilazne tendencije da se Dreamfall po svaku cenu poveže sa svojim prethodnikom.

U suštini, ko lepo ukači radnju u prve tri epizode biće više nego zadovoljan sa onim što dolazi, jer su likovi i njihovi međusobni odnosi izgrađeni sa svom pažnjom koja je izostala na zagonetke i balans u dizajnu. Deo sa Zoi je kreiran kao tehno triler dok je Kian veoma jasno bačen u Igru Prestola koji malo igra i preterano naglašava počev od emotivne veze komandira Vamona sa svojom sestrom pa do pokolja mnogih likova, kako sporednih tako i glavnih. Same scene pucnjave i klanja mačevima unity endžin ne bi bas hendlovao za primer ni u 2006, pa su autori dali sve od sebe da to prikažu uvek na pravi način kako ne bi ispalo smešno i narušilo kontekst.

Haos koji nastaje kada Zoi konačno pređe u svet Arkadije je potpuno treća igra i ako vam je do tad smetao miks koji autori forsiraju, do kraja ćete ili overiti ili biti u ekstazi. Priča koju forsira Dreamfall je specifična i za suptilnost nema mesta. Spaljivanje magova u koncentracionim logorima, upadi u skladišta jakuza i borbe psioničkim moćima po laboratorijama za kontrolu snova su dovoljne da se svako uhvati za glavu i zapita šta nema u ovoj igri. Taman kad pomislite da ste sve videli, igra vam ponovo opali šamarčinu sa sledećim preokretom i ako pređete preko mnogih nedoslednosti koje dolaze iz jedne skromne produkcije, Dreamfall će višestruko da isplati vreme koje uložite u njega.

Jedini problem u svemu tome je što je tražiti razumevanje za naslov koji kasni deset godina u 2017, kada je teško ugledati lošu igru više nego nerealno. Dreamfall : Chapters je kao i Torment : Tides of Numenera igra napravljena za fanove koja glavnim tokom nikad ne bi stigla na tržište. Njeno postojanje je samo po sebi poduhvat kao i mnogo toga što pokušava, ali van onih koji su ovo pratili od prve epizode i okorelih avanturista, ovo puno izdanje moglo bi da bude zagubljena šizofrenija u moru pompeznijih naslova. Drugim rečima, nafiksajte se dobro pre paljenja igre i ako se zaglavite negde, uvek možete da zverate u Zoinu pozadinu koja zaslužuje zasebnu igru.