Sredinom devedesetih, Nintendo je još uvek bio najmoćniji proizvođač igračkih konzola. Nintendo Entertainment System je svojevremeno držao preko 90% tržišta, a njegov naslednik SNES takođe je postigao veliki uspeh, iako se dugo borio sa Seginim Mega Drive 2 sistemom. Nintendo je dakle imao sve – poverenje kritike, publike i fantastičnu podršku proizvođača igara, pa su svi očekivali da se taj trend neće menjati.

Još od pojave Sega Mega CD i drugih sistema koji kao medijum koriste CD-ove, Nintendo je razmišljao o pravljenju dodatka za svoj SNES koji bi se oslanjao na kompakt diskove, a kasnije i o novoj konzoli zasnovanoj na istom formatu. Posle neuspešne saradnje sa Sonyjem i kasnije sa Philipsom, Nintendo je odlučio da odustane od tih planova - rukovodstvo kompanije to je pravdalo neprihvatljivim nedostacima CD-a kao što su preduga učitavanja i lako piraterisanje. Tokom 1995. Segin Saturn i Sonyjev Playstation lagano počinju da preuzimaju tržište od SNES-a i Sega Mega Drive-a a Nintendo tada najavljuje svoju novu konzolu, koja će biti potpuno drugačija od svih dosadašnjih.

Tržišna premijera Nintenda 64 (pre toga poznatog kao Project Reality i N64 Ultra) je usledila 23. juna 1996. u Japanu, a 29. septembra počela je prodaja i u Severnoj Americi, po ceni od 200 dolara. Igre dostupne u prvim danima bile su Super Mario 64 i Pilot Wings 64, nastavci starih hitova u 3D okruženju.

Bez obzira što je N64 zaista bio prava 64-bitna konzola (za razliku od Atarijevog Jaguara), od početka je bio suočen sa problemima. Kapacitet gamepackova koji se kretao od 4 do 64 mb (samo u slučaju nekolicine igara, kao što je Resident Evil 2 npr.) bio je užasno mali kada se uporedi sa standardnim CD-om, pa su mnoge kompanije već u startu odbile da razvijaju igre za njega, pre svega Square, ali i drugi japanski izdavači RPG-ova. Svi oni su svoj dom našli na Playstationu, za kojeg su objavili veliki broj igara prodatih u višemilionskim tiražima. Čak ni 64-bita nisu garantovala apsolutnu superiornost u odnosu na Playstation i Saturn, jer je hardverska arhitektura imala neke neshvatljive nedostatke. Doduše, N64 je posedovao pravi 3D grafički akcelerator koji podržava mnoge specijalne funkcije do tada viđene samo na automatima, pre svega bilinearno filtriranje, koje je sprečavalo pikselizaciju neizbežnu na Saturn, PSX, pa i PC sistemima. Ograničenje na obradu svega sto hiljada poligona u sekundi (2-3 puta manje od konkurenata) za posledicu ima da velika većina igara pati od suviše »ćoškastih« objekata, pa mnoge od njih izgledaju lošije kada se uporede sa verzijama za 32-bitne konzole ili PC. Ipak, najizražajniji problem bio je vezan za teksture – zbog toga što je svaka od njih mogla da zauzme maksimalno svega 4 kb memorije, sve veće površine su delovale izuzetno mutno. Expansion pack koji je naknadno izbačen proširio je ukupnu memoriju na 8 mb, ali se to desilo dovoljno kasno, da ga koristi svega nekolicina naslova.

Raznobojne varijante konzole bile su dostupne u limitiranim serijama

Dizajn konzole bio je bolji nego ikada i konačno je bio identičan za sva tržišta. Osnovna varijanta sistema je crna, ali je kasnije bio dostupan u još nekoliko boja. Novina, i to veoma korisna bila je činjenica da se već na samoj konzoli nalaze portovi za čak 4 džojpeda što je zaista imalo svrhu – veliki broj igara podržavao je ovu funkciju, od borilačkih arkada kao što je Super Smash Bros. do vožnji poput Mario Karta 64 ili pucačina kao što je Goldeneye 007. Dizajn džojpeda je bio radikalan u odnosu na sve do tada viđeno i posedovao je i analogni džojstik pored digitalnog krstića. Kasnije su ovakvu koncepciju uspešno kopirali i proširili svi proizvođači konzola.
 

Ne može se ipak reći da je Nintendo doživeo potpuni fijasko, ali je činjenica da je za ovu kompaniju sve ispod apsolutnog prvog mesta neuspeh. Bez obzira na objavljivanje briljantnih igara kao što su Super Mario 64, Super Mario Kart 64, Goldeneye 007 pa čak i Zelda: Ocarina Of Time koju mnogi smatraju za najbolju igru svih vremena, Playstation je bilo nemoguće zaustaviti. Sony je držao sve konce u svojim rukama, a svaki izdavač koji je držao do sebe objavljivao je igre za PSX, a tek deo njih i za N64. Zato nije ni čudo što je Nintendo brže-bolje još tokom 2000. najavio rad na Gamecube-u, mada je i dalje nastavio da podržava N64. 2001. se praktično smatra poslednjom godinom ove konzole, iako se i tokom sledeće 2002. pojavila nekolicina naslova. Zvanično poslednja objavljena igra za sistem (barem kada je reč o engleskom govornom tržištu) je Tony Hawk's Pro Skater 3 koji se pojavio sredinom 2002. Ukupno, Nintendo 64 je prodat u gotovo 33 miliona primeraka, od čega više od 20 otpada na američki kontinent.

(1) Super Mario 64 - prva igra objavljena za Nintendo 64
(2) Legend Of Zelda Ocarina Of Time - sigurno najbolja igra za Nintendo 64
 

Disk Drive 64
Kada je izbačen Nintendo 64, čak ni sama kompanija koja ga proizvodi nije znala koliki je maksimalan kapacitet kertridža, za koji se samo pretpostavljalo da iznosi 128 megabita, što je 16 megabajta. To je naravno bilo potpuno zanemarljivo u odnosu na Playstation koji je na svom medijumu (CD, naravno) mogao da smesti oko 650 megabajta podataka, s tim što su igre mogle da dolaze i na više diskova. Zbog toga, Nintendo je ubrzo najavio Disk Drive 64 koji je trebao da ima kapacitet od 512 megabita (64MB) i čija bi cena bila niža od cene CD-a. Da bi povećao interesovanje za ovo proširenje (ili čak novu konzolu ako hoćete) Nintendo je najavio i igre ekskluzivne za ovu platformu kao što su nova Zelda, Mother 3, Mario Paint i nekoliko naslova ostalih softverskih kompanija. Međutim, ni dve godine posle prve najave DD se nije pojavio, a pomenuta Zelda objavljuje se na revolucionarnom 256 megabitnom kertridžu (32MB). I posle tri godine o Disk Drive-u se znalo jako malo, a Capcom je u međuvremenu napravio pravo čudo izbacujući Resident Evil 2 na 512-megabitnom kertridžu! Zbog toga, svi su mislili da DD više nema smisla ni objavljivati i da se nikada i neće pojaviti, ali je Nintendo to demantovao. I zaista, 1. decembra 1999. godine, Disk Drive 64 se pojavio i to samo u Japanu, gde nije izazvao naročitu pažnju. Zbog toga, njegov životni vek je trajao tek godinu dana, a izbačeno je svega nekoliko igara, od kojih nijedna nije zaslužila posebnu pažnju. Od proširenja, za DD se pojavio modem, tastatura, miš i capture cartidge, kao dodatak za Mario Artist serijal.

Nintendo 64 Disk Drive doživeo je sudbinu Satelliviewa sa SNES-a.

Evo i kompletne liste svog objavljenog softvera za ovu konzolu: F-Zero X Expansion Kit (zahteva F-Zero X (J)), Japan Pro-Golf Tour 64 (jedina online igra za sistem), Kyojin no Doshin 1, Kyoujin no Doshin: Kaihou Sensen (dodatak za prethodnu igru), Mario Artist: Communication Kit (omogućava online igranje ostale 3 Mario Artist igre), Mario Artist: Paint Studio (do 4 igrača mogu da crtaju u isto vreme!), Mario Artist: Polygon Studio, Mario Artist: Talent Studio, Randnet Browser Software i Sim City 64. (Za neobjavljene igre za N64DD pogledajte 'Neobjavljene igre' box)