Pogleda li iko od vas malo pažljivije ocene koje dajem animeima koje opisujem, videće da sam prilično darežljiv (nek mi oproste fanovi Fumoffu! i Chobits i h8eri Elfen Lieda). Lično smatram da anime ne vredi opisivati ako ne zaslužuje najmanje vrlo dobru ocenu i ako ne pomeri barem par dupetâ da napišu nešto o njemu pre mene. Uostalom, dobrih animea ima sasvim dovoljno za još koju godinu literarnog rada, čak iako uzmem u obzir da se prosečan anime od 25 epizoda pravi pola godine a da ja prosečan opis pišem za najviše nedelju dana.
I pored toga, kao objektivan recenzent, kakvim sebe volim da smatram, osećam dužnost da upozorim potencijalne gledaoce na opasnosti koje povlači za sobom gledanje izrazito loših ostvarenja. Ovo je prvi i verovatno poslednji put da ću da opletem po nekom reprenzetativno lošem animeu, čisto da bih video da li mi takav manir pisanja leži. A opet možda mi se osladi, materijala, hvala bogu, ima koliko mi duša ište. Možda se oformi Absolute Trash i za anime, ko zna.
Dakle ovako. Crna rupa u svakom rodu kinematografije su adaptacije iz nekog vida vizuelne umetnosti u filmsku. Strip se nekako i provukao budući da su elementi izražavanja stripa donekle slični filmu, ali u poslednjih petnaestak godina jedan poguban trend se zapatio među filmadžijama i nikako da prestane. Adaptacije video igara. Kažite vi meni, kada ste poslednji put gledali stvarno dobar film rađen po video igri? Mortal Kombat je bio zabavan, Silent Hill podnošljiv, a ostalo? Neki od najgorih filmova ikad snimljenih su adaptacije video igara. I to pre pojave Uwe Bolla koji je svojim remek delima uništio renome video igara efektnije nego Jack Thompson i Hillary Clinton zajedno. Ni situacija sa animeom nije ništa bolja. Skoro svaka popularnija igra dobila je svoju anime adaptaciju od kojih je većini mesto u kaminu, a ne na donjoj polici. Samurai Shodown – checked, Toshinden -checked, JoJo’s Bizzare Adventures – che… ne ta je dobra. Pri tom ne računam igre popularne u okviru Japana (Higurashi, Melty Blood, Fate/Stay Night i gomila H-a) Street Fighter II je redak svetao primer prelaska popularne igre u animirani film, ali su i njega zas®ali napravivši Generations. Ostalo? Ne vredi opisivati, osim ovog iz naslova, jer se radi o jednoj od mojih omiljenih igara.
Inicijalna zamisao i nije bila loša: napraviti anime koji pokriva vreme između drugog i trećeg dela igre koji će da objasni kako su se zbližili Džun Kazama i Kazuja Mišima, roditelji Džina Kazame. Heihači Mišima, Kazujin otac, organizuje turnir čiji će pobednik dobiti mesto direktora Mišima Zaibatsua, kompanije koja se bavi genetskom tehnologijom. Okuplja se ekipa boraca znanih iz igre i sve bi bilo lepo i krasno, da je, između ostalog, Tekken realizovan kao serija.
Umesto da tražim mane ovog animea, lakše mi je da tražim vrline, jer ih ima par. Crtež uopšte nije loš, naprotiv. Za to vreme sasvim solidan rad. Animacija u scenama borbe može da prođe kao dobra. Muzika je slična Street Fighteru II, što je okej. I to je to. E, sad se spremite.
Priču kao da su pisali Siniša Pavić i Delia Fiallio (google, please) specijalno za decu sa Daunovim sindromom. Toliko rupa u radnji i u logici nisam video još od… hmm.. .Debby does Dallas? Ajde to nekako da i oprostim, ali ono što ne mogu jeste uništavanje omiljenih likova. Tekken 2 ima sasvim dobru priču izgrađenu oko likova. Umesto da se toga drže, napravili su nešto što ni Stiven de Souza (igrani Street Fighter, oličenje skrnavljenja lika iz igre) ne bi potpisao kao svoje. Potpuno neubedljivi motivi praćeni su još gorim dijalozima (“sad ću te ubiti, sestro, ovim raketnim bacačem”). Jedini način na koji bi ovo s®anje moglo još da se pogorša jeste da u kadar ulete Kasandra i Slavujka, grdna, s klejmorima i da se pošibaju oko mrtvog Fernanda Kolunge (google, like i said before). U početku sam se smejao glupostima a onda je đavo odneo šalu. Trpeo sam dok sam mogao ali kada je T-rex pojeo Anu Vilijams (da, da dobro ste pročitali) počeo sam da bacam peglu po monitoru. Znači, radije bih se obrezao zarđalom kašikom nego da pogledam taj deo još jednom. Znam, Aleks je dinosaurus, ali ono je čist ripoff izvesnog Spilbergovog filma, i to na način koji mu ne služi na čast. Generalno, ceo Tekken je urađen kao animirana latino serija sa šibanjem. Pravi je podvig izvući toliku površnost i jednodimenzionalnost iz likova i radnje, čak i ako su u pitanju likovi iz igre čija je suština čista tuča. Deluje bolno koliko je glupo. Po prvi i poslednji put me je bilo sramota što gledam neki anime.
Uglavnom, ako imate osam godina i otprilike isti IQ ovo delo će vam biti omiljeno. Ako ste igrač Tekkena, nemo’ da vas zmija ujede pa da pogledate anime. A ako vam se nekim čudom ovaj anime dopadne, verovatno ste fan Teletabisa i ne znate da nađete Srbiju ni na mapi Srbije. Ja ću lično radije da izvršim vasektomiju motornom testerom na samom sebi nego da ikad više imam posle sa ovakvim primerom besramne zloupotrebe popularne franšize. Jedino što je ovu bruku spaslo nedovoljne ocene jeste renome igre po kojoj je rađen. Prelazna za polugodište, jedinica za kraj. Odoh sad da spalim disk.
P.S. ..i Tekken City je bolji od ovog.
No Comment